Kad miljenica sudbine oseti njenu moć

Čini mi se da sam Milku Stojanović poznavala celog života, uvek je bila tu, uz nas, svoje prijatelje. Pamtila je naše važne datume, bodrila kad nam je loše išlo, tešila nas, veličala naše uspehe i radovala se sa nama. Njeni rođendani 13. januara bili su praznik za sve nas, okupljala nas je u svom domu koji je ličio na nju, prepun lepih detalja, u svom prostranom salonu ukrašenom ružama, radovala se svakom gostu, svakom cvetu, svakom lepom gestu.

Pevala nam je, recitovala, priređivala modne revije, radovala se poklonima kao dete. Nestrpljivo je očekivala Živana jer je tradicionalno za Srpsku novu godinu u Narodnom pozorištu održavan koncert operskih arija, gde je i Živan nastupao. Na kraju bi uvek dovodio nekolicinu svojih kolega i svi su u njihovoj kući nastavljali da pevaju, natpevavaju se, dok ih je Živan pratio na gitari a mene radovao pevajući naše izvorne narodne pesme i najpoznatije ruske. Pevali bismo do zore, Milka bi nam uvek nešto otplesala, svi bismo igrali, veselili se. Bila su to srećna vremena, za pamćenje.

Milka je do kraja čuvala radoznalu devojčicu u sebi, radujući se lepoti života, čudeći se nebu i suncu i zvezdama, stalno okrenuta kosmosu, nekim dalekim planetama. Volela je da čita, bila je moj odani čitalac i nepogrešivo je znala da oceni svako delo. Delile smo i ljubav prema slikarstvu, Milka je pratila likovnu scenu a kuću je krasila Zagorkinim kolažima.

Sada nas je samo fizički napustila prešavši u neku drugu svetlost, neku drugu dimenziju, nastavljajući da nas spaja i greje svojim umilnim glasom i zvonkim smehom...

Često je bivala vrlo isključiva, ako nešto ili nekog nije volela otvoreno je to pokazivala što je odlika jakih ljudi. Znala je usred pevanja da zastane i strogo opomene bučnu publiku, ljudi bi se odmah utišali i ona bi uz osmeh nastavljala sa koncertom.

Jednom prilikom dok je nekolicina operskih pevača, privatno većem društvu, pevala arije iz poznatih opera dva dečaka su počela nezadrživo da se smejulje i meškolje, nenaviknuti na tu vrstu muzike. Milka se najpre ljutnula a onda ih je odvela u stranu i strpljivo, dugo i iscrpno, vrlo ozbiljno razgovarala sa njima. Od buke nisam čula šta im je pričala ali sam po njihovim licima videla kako su polako menjali izraz lica, pomno je slušajući i učestvujući u razgovoru, klimajući glavom.

Zatim je ustala i došla do nas odraslih a dvojica dečaka su do kraja strpljivo i sa pažnjom slušala belkanto sa radoznalim i nasmešenim izrazima lica. Činilo se da su uživali. Pitala sam Milku, kasnije, šta im je govorila i kako je uspela. Nasmejala se i stavila kažiprst na usne. Tajna, rekla mi je. Shvatila sam čaroliju, moć prenošenja umetnosti.

Družile smo se i ja sam kao novinar objavila pregršt tekstova o njoj, posebno o njenoj i Živanovoj ljubavi. Voleli su se vanvremenski, propratila sam sve njihove jubileje i zabeležila u svim „Politikinim”, šarenim izdanjima.

Sećam se kako sam je sa divljenjem gledala dok se spremala za fotografisanje, a onda bi se okrenula i šapnula mi: „Smrtno ga volim.” Živan bi se gromko nasmejao i svojim basom zapevao: „Volga, Volga...” Pevali su zajedno, prepirali se, bivali ljubomorni, strepeli jedno za drugo, upadali jedno drugom u reč, i sve je to bila ljubav.

Godinama su zajedno izvodili resital posvećen Šaljapinu, Živan Sramandić je pevao Šaljapinov repertoar, Milka je pevala ruske pesme. Zagorka Stojanović, njena rođena sestra, ikonotkalja i kostimograf izrađivala je kostime. Svi smo, uvek zajedno, sve proslavljali.

Prvu long plej ploču snimila je 1975. sa delima Verdija, Pučinija Đordana, Čilea a povodom njenog prvog kompakt-diska 1998. za seriju „Velike interpretacije” u izdanju PGP RTS, za omot diska, napisala sam tekst pod nazivom  „Moć sudbine” inspirisana Milkinim čudesnim izvođenjem Verdijeve Eleonore.

Moć sudbine, Milkina metafora, jer svoje najvažnije stranice odsanjala je do detalja. Kad neko uđe u sopstveni san na velika vrata, zablistala je u Metropolitenu, tad zaista postaje miljenik sudbine i oseti njenu moć. Kako je Stivenson pisao: postoji jedna vrlina bez koje su sve druge jalove, a to je moć opčinjavanja, najznačajnija za operske umetnike. Bilo je i biće operskih pevačica ali nijedan glas nije opčinjavao kao Milkin glas. Milka je bila i ostaće jedan od grandioznih portreta našeg namučenog vremena. Podredila je umetnost sebi ali joj je istovremeno i služila

Govorila je da nije teško početi ali da je vrlo teško održati se, uspinjala se bez padova i promašaja. Milka je oduvek znala da će postati neko. To čovek oseti. To je moć sudbine. Kod nje je, u umetnosti, sve bilo jednostavno i bez napora...

Kad je pre deset godina Živan preminuo bilo je logično da ja priredim monografiju o njemu, zajednički smo to radile, Milka, Zagorka i ja. Posle Živanove smrti Milka je ostala neutešna, žalila je za svojom ljubavi do svog kraja. Deceniju je provela i dalje sa nama, svojim prijateljima, svojom voljenom sestrom, međutim stalno je po kući pronalazila tragove duhovnog Živanovog prisustva. Nastavio je, kao i za života, da joj ostavlja poruke po kući, po stvarima, po bašti. Papiriće, smotuljke u obliku srca, končiće, mašnice. Ostali su povezani.

Pričala mi je da je u snovima nastavila sa njim i dodir i reč i osmeh. „Smrt ne postoji, a samim tim saznanjem strah od nje nestaje. Pretvorili su se u svetlost”, zapisao je Nikola Tesla. Milka Stojanović se pridružila svom Živanu i sada zajedno svetle.