Коначно у својој земљи

Прошлог петка се навршило 110 година (по новом календару), када су из Беча у Београд пренесени посмртни остаци Вука Стефановића Караџића (1787-1864-1897-2007). Часопис "Дело" је те, 1897. године, поводом преноса Вукових земних остатака са бечког гробља Свети Марко у Београд, отворио свеску свечано интонираним текстом – "Српска земља прима његове српске кости…"! Београд, заједно са целом Србијом, спрема се да прими земне остатке "великог сина", најавило је "Дело".

Овом чину претходила је одлука да се обнови Доситејев гроб и да, и Доситеј и Вук, буду сахрањени десно и лево од западног улаза у Саборну цркву. Старање о изради плоча и саркофага поверено је ником другом до Михаилу Валтровићу. Двојица великана сахрањена су у саркофазима од рипањског камена, обојица по други пут; Доситеј половином септембра а Вук, после вишедневних свечаности, 30. септембра. Великог Вука, овенчаног бројним европским признањима и члана три угледне европске академије, дочекала је и Српска краљевска академија која га чланством није уважила.

Историчари књижевности су већ рекли своје: оно што је Доситеј започео у српској књижевности 18. века, створивши српску световну (грађанску) просвету и културу, наставио је Вук у 19. веку као творац нове српске националне књижевности, писане народним језиком и за народ, дајући тако Доситејевим тежњама пуну националну садржину и израз.

Вук није ни помишљао на књижевни позив али је сусрет у Бечу са словеначким славистом Јернејем Копитаром био пресудан за његово опредељење; истрајним радом постао је реформатор књижевног језика, кодификатор усмене књижевности, историчар и етнолог.

Нико више но Вук није увиђао да се наша књижевност развијала на националним основама, а у европским токовима. Само је "народна култура обухватала цео народ, од обичног војника до устаничких војвода и самог врховног вожда", говорио је Вук.

Језичку реформу Вук је крунисао изванредним преводом "Новог завјета". У филологији је обавио четири темељна посла: написао прву граматику, саставио први речник ("Српски рјечник"), створио модерну српску азбуку засновану на фонолошком принципу и модеран српски књижевни језик утемељен на народним говорима. Вук је кодификатор усмене књижевности и, као познавалац народне културе, један од првих имена европске фолклористике. Шест књига "Српских народних пјесама" и књиге народних приповедака и пословица имале су европски одјек; превођене су на многе језике и о њима су писали највећи европски писци. И један Гете!

Као фолклорист Вук је целог радног века прикупљао грађу, трудећи се да опише обичаје, сујеверје, митологију и домаћи живот српског народа у недовршеном делу "Живот и обичаји народа српског". Био је и историчар непосредних догађаја и личности Првог и Другог српског устанка, настављајући тамо где је Ј. Рајић стао својом "Историјом..." Писац је књиге о Црној Гори и сарадник Леополда Ранкеа у исписивању "Српске револуције".

Вука је у Саборној цркви још једном судбина "саставила" и са Милошем Обреновићем. И опет са много симболике: Милош у цркви а Вук испред ње! Два стуба нове српске државности, негдашњи чобани, потом устаници (један војвода, други писар), обојица лукави и проницљиви, различити и трајно у амбивалентним односима, срели су се на политичком и књижевном препороду српског народа још 20-их година тог века. Историчари Милоша сматрају једним од највећих српских државника, а Вука једним од пионира нових схватања о уређењу Србије и њеном напретку, не само на пољу писмености и књижевности – већ уопште!

Вукова сахрана завршена је откривањем спомен-плоча великанима. После педесетогодишњег избивања из земље и исто толико година неуморне активности, обавивши послове "за читаве академије наука", Вук је коначно нашао мир у својој земљи.