Универзална формула мира

Одржана су два мировна самита о Украјини, у јуну у Копенхагену и у августу у Џеди, на којима је Запад под вођством САД промовисао „Формулу мира” за Украјину без позива Русији. Јединствени став оба самита је „Одбрана међународног права и поштовање територијалне целовитости земаља, уз немешање у унутрашње послове других”. Овај став, наводе, „треба узети као универзални мировни план и треба га применити у случају Украјине” истичући да би то био пробој у међународним односима. Ова „формула мира” отвара перспективу за решење познатог сукоба у Украјини и ту универзалност престаје.

Пратећи ову „формулу мира” требало би код њене универзалне примене, успоставити поново границе Југославије. Али да будемо скромнији, нема примене „формуле мира” ни на Косову и Метохији, ни на Резолуцију СБ 1244, када је у питању Србија.

За Србију важе правила, а не међународно право. Правила су, да ако желе, могу Србију „бомбардовати по НАТО и европским стандардима”, као и уцене „да Србија уведе санкције Русији, да прихвати непотписани француско-немачки план за Косово, да Републику Српску пусти низ воду”. Те уцене су илустроване хорским порукама од душебрижника о повратку у деведесете, да ће се бензин точити у флаше и кантице и да ће бити редови за хлеб, да нисмо разумели историјски тренутак, те да смо за све тешкоће криви ми сами. То је морални капитал који тадашње „поразе” објективно вреднује као победе.

Колико НАТО не схвата промењене околности, па примењује исту шему, види се по томе што су за време агресије НАТО-а 1999. године оптужили Слободана Милошевића, тако су за време ратних дејстава у Украјини оптужили Владимира Путина. Слажемо се да су деведесете биле тешке, били смо сами против свих, а историја је потврдила да су Срби били авангарда отпора поретку који се урушава пред нама, али је велика разлика између Србије 1999. године и Русије 2023. године, то ће Запад схватити када наступе последице урушавања поретка на основу правила. Свака победа је крхка, као и виртуелна победа Запада у хладном рату, коју је стварност поништила.

Митар Радоњић,
Нови Сад