Трећепозивац са златном Карађорђевом звездом.

Већ се педесетој приближио кад је Велики рат букнуо, али није хтео да се склони и млађима препусти одбрану отаџбине. У прве крваве борбе је ступио, командовање четом преузео, пред непријатељем није устукнуо. Мудрост искусног човека с јунаштвом је спојио. Постао једини трећепозивац златиборског краја овенчан Карађорђевом звездом.

Био је то Мијат Весовић са Златибора, упамћен као учен и храбар човек. Потекао из сиромашне сеоске куће, а постао чиновник у општинском месту, оснивач „Златиборске читаонице” и других удружења, потом и ратник за понос свом крају. О њему у „Биографском лексикону Златибора” пише аутор те књиге Милисав Р. Ђенић.

Рођен је Мијат 1868. у Голову, селу чајетинске општине. Његов отац Обрад, сиромашни земљорадник, неуморно је радио на посној земљи да сину омогући школовање. Бистар ђак је био Мијат, школу без тешкоћа завршио и тек пунолетан се запослио као писар у начелству Среза златиборског.

Привукао га је друштвени рад, повезивање и културно уздизање људи у овом тада забаченом крају. Почетком 20. века Весовића помињу као иницијатора збивања у културном животу Чајетине: један је од оснивача „Златиборске читаонице” и њен први потпредседник, учествује и у оснивању ловачког друштва и стрељачке дружине.

Настају потом године ратова и патњи. Мијат је учествовао у свим ослободилачким ратовима, посебно се истакавши почетком Првог светског рата. Тада је у лето 1914. аустроугарски непријатељ преко Дрине силно насрнуо да пороби Србију. Јуначки отпор су му, поред млађих бранилаца, пружили и српски трећепозивци.

“Од 18. августа 1914. шест батаљона ужичких трећепозиваца воде огорчене борбе с непријатељем како би сачували веома јаке положаје на Јаворју и Црном врху, док је аустроугарска војска покушавала да их освоји. Када је на Црном врху у првим налетима пао тешко рањени командир Треће чете другог батаљона капетан Јован Караичић, Мијат Весовић преузима команду.

Сутрадан, непријатељ предузима четири снажна јуриша и сви су успешно одбијени. Ужичани храбро одолевају убитачној ватри, али кад су Аустроугарима у раним поподневним часовима почела пристизати појачања, команда доноси исправну одлуку. Трећепозивци напуштају положаје, прелазе Увац и безбедно стижу на Торник.

Током тродневних борби, због веома брзог преузимања команде над четом у расулу, успешног руковођења и правовременог доношења исправних одлука (као и каснијег јуначког држања на дринском фронту 1915. године), Мијат је одликован највишим ратним одликовањем српског Двора – златним орденом Карађорђеве звезде с мачевима. „Весовић је једини златиборски трећепозивац који је одликован највишим орденом, и то златним”, наводи Милисав Р. Ђенић и додаје да због година Мијат Весовић није одступао са српском војском преко Албаније.

Али ни останак са својом многочланом породицом у окупираној отаџбини овом Златиборцу није донео добро. Мијат је са супругом Златом Смиљанић имао синове Боривоја, Милића и Миливоја, те кћери Даринку, Борку, Зорку, Лену и Станку. Несрећа их је стигла уочи ослобођења земље.

„У време велике пандемије шпанске грознице, у јесен 1918. године, доживео је породичну трагедију. У току два месеца умрли су му син Боривоје и ћерке Борка и Даринка. Услед великог бола, а потом и преране склерозе, резервни пешадијски капетан Мијат Весовић умире 18. новембра 1925. године у Голову. У том селу сада једна улица носи његово име”, пише у „Биографском лексикону Златибора”.