Стара девизна штедња испарила још 1985. године

Тикет за последње путовање Јосипа Броза Тита коштао је три милијарде и 443 милиона америчких долара. За толико новца задужила се СФРЈ у 1980. години, у којој је у Љубљани лечен, а у Београду сахрањен маршал. Било је то највеће годишње задужење југословенске државе код кредитних фондова Запада у њеној историји. Кредити узети следеће године били су мањи за милијарду, а онда, 1982. десило се чудо: југодржава је, као никад раније, 1982. смањила дуг западним банкама за 544 милиона долара.

За капиталистичке повериоце, одласком Тита нестао је персонални гарант њиховог капитала, па је даље кредитирање било под ригорозним мониторингом. Најважнији вентил за проветравање економске и социјалне ентропије није више био спасоносна пумпа већ рупа на коју балон души.

Већ на измаку 1980. пресек стања је био забрињавајући: „Цене се вртоглаво пењу, инфлација прети да достигне 40 одсто у овој години. Први пут, у 1980. години, животни стандард Југословена је опао. У радњама, које су обично добро снабдевене, влада несташица извесних производа: немогуће је наћи уље, кафу или детерџенте” („Л’Матен, 20. децембар 1980).

На Дан борца (4. јул) 1983. Скупштина СФРЈ доноси Дугорочни програм економске стабилизације који је промовисан пропагандном мантром о „стезању каиша”.

По резимеиа из 1986. године економска стварност СФРЈ је катастрофална, о чему извештавају „Њујорк тајмс” (мај), „Ди Велт” (10. новембар) и „Асошијетед прес” (5. децембар).

Њујоршка новина каже да је стопа незапослености 17 одсто „што је највећа стопа у Европи”, а бонска да је реч о милиону Југословена што „затвара перспективу млађој генерацији да у догледном времену реши своје егзистенцијално питање”. У новембру 1986. стопа инфлације достигла је 95 одсто (АП), а сва три извора слажу се да је од 1980. „стандард живота” пао за једну трећину.

„Њујорк тајмс” анализира психолошко-еконономске последице:

‒ Неефикасност и апатија достигле су запрепашћујући ниво. Према проценама Запада, четвртина од шест милиона радника запослених у јавном сектору је вишак. Сваког дана 700 хиљада радника је на боловању, а 600 хиљада прославља празнике. Они који се и појаве на послу раде у просеку три и по сата дневно. Упркос новој опреми у погонима, потребно је 1.500 сати рада да би се произвео вагон. Тај исти вагон 1970. године био је произведен за 1.000 сати рада.

Агенција АП јавља да је просечна плата у Словенији нешто виша од 250 долара, у Хрватској 180, а у осталим републикама просек је 150 долара.

„Ди Велт” пише да је у периоду од 1981. до 1985. стопа раста друштвеног производа била само 0,6 одсто, што је југословенску привреду сурвало на светско зачеље, после седамдесетих година кад је, по стопи раста, СФРЈ била планетарни вицешампион, одмах после Јапана.

„Њујорк тајмс” тврди да је југодржава 1983. фактички банкротирала и да су је западне банке спасиле „хитном позајмицом од шест милијарди долара”. Западни кредитори ће Југославији држати главу изнад воде, преузимајући њен економски суверенитет у своје руке.

Светска банка позиционирала је 1987. СФРЈ међу 17 највећих светских дужника са дугом од 21 милијарде и 363 милиона долара. Економска рауина се одржава у животу премошћавањем, куповином времена („стенд бај” аранжманима). У априлу 1988. у Њујорку је утаначен репрограм дела дуга, у јуну исте године Париски клуб поверилаца одлаже плаћање 946 милиона, да би, половином јула у Паризу, било одложено плаћање читавих 11 милијарди долара југодуга.

Али, све је то било спасавање од потопа (банкрота). Живот је морао да иде даље, неке паре су морале да покрену нови циклус, ваљало је осмислити нову инфузију кад су већ западњачке ињекције финансијског озона биле стопиране. И, технолози титозма су се досетили како и даље фабриковати илузију, како одржати систем у каквој-таквој потрошачкој анестезији.

Још 1978. године смислили су злоупотребу огромне девизне штедње грађана којом ће у осамдесетим годинама извести худинијевску чаролију.

Тај механизам описао је 1997. Стојан Стаменковић (1934‒2023), економски саветник у кабинетима три југопремијера (М. Планинц, А, Марковић и М. Панић) и експерт за „стенд бај” дилове са ММФ-ом (1983‒1984. и 2001‒2012).

Поменуте 1978. донесен је закон по којем је девизна штедња само формално депонована у Народној банци Југославије (НБЈ). Кад штедиша (грађанин) уложи сто немачких марака у пословну банку ова их формално депонује код НБЈ, а НБЈ их унесе у посебни, ванбилансни конто на основу којег, из примарне емисије, одобри банци динарски кредит. Следећи корак: пословна банка оних сто марака, које нису ни одлазиле од ње, продаје увознику за динаре, а те динаре даје неком предузећу или појединцу као кредит.

Кључни елемент обмане: обавеза банке према штедиши била изражена у девизама, али се у билансима банака водила у динарима. Све до 1986. динарска камата је била максимирана на 12 посто док је курс марке растао по просечној годишњој стопи од 44,2 одсто, па је на сваких сто марака банка (тачније: власник ових сто марака) годишње губила 32,2 динара. Та курсна разлика је појела девизну штедњу (књиговођену у динарима).

До краја 1985. ови губици су се изједначили са укупном сумом штедње од 12,5 милијарди долара (у Србији и Црној Гори четири милијарде). Девизе су, преко ових абракадабра операција исцуриле у ко зна какве инвестиције и потрошачке кредите за привилеговани слој, док су рате отплате прогресивно падале јер их је обарала инфлација.

Кад је девизна каса крајем 1985. године почишћена, почетком 1986. уводе се ревалоризационе камате да би се овај perpetuum mobile зауставио (прикрио). У својим девизним трансакцијама грађани нису могли ништа да осете јер су исплате покриване новим уплатама. Све до јесени 1990. кад су се освестили, али касно, покушавајући масовно да повуку девизну штедњу.

Хохштаплерска, пирамидална парадигма, за неке, успешно је завршила мисију. Језда и Дафина само су окренули још по један круг.

Била је то, заправо, криминална расподела наталожене супстанце, редистрибуција добара, у политичкој економији звана првобитна акумулација капитала, која траје до данас.

О овом стратешком маневру, на сликовит начин, говорио је пре четири деценије тадашњи хрватски министар полиције Златко Узелац, у Сабору СР Хрватске. Рекао је да је у тој, 1982. години, „драматично (за 50 одсто) порастао привредни криминал” у односу на претходну:

‒ Органи који покушавају да открију ову врсту криминала, која је је широко распрострањена, немају лак живот. Интервенције у корист починиоца криминалних дела се јављају, каже министар, већ на почетку истраге: интервенишу не само руководиоци предузећа, већ и функционери политичких организација (римска „Република”, 30. марта 1982).

Преносиоци вести о преливању државног капитала у џепове високе титоистичке класе били су на удару репресије. Дописница загребачког „Вјесника” из Београда, Ранка Чичак, осуђена је на две и по године затвора јер је писала о малверзацијама комунистичких функционера у Војводини који су новцем намењеним развоју свињогојства себи градили луксузне викендице. Инструирани сведоци на суђењу, њих 13, потказивали су је јефтином и моћном клеветом: псовала је друга Тита (милански недељник „Еспресо”, 6. март 1983).

Тако су, у дијалектичким скоковима, деца комунизма, синови очева који су били апсолутна власт, постали екслузивни власници имовине свих народа и народности.