Оно наше што бејаше

Како је почињала сада већ полувековна историја телевизије у Србији, шта је снимано у првим студијима на Београдском сајму, колико су запослени уопште знали о новом медију који им је поверен – на све то истрајно подсећа (и за неки следећи историјски преглед приљежно бележи) Редакција за историографију РТС-а. Навикнути већ да с потписом уреднице Бојане Андрић у серијама „Теветека” и „Трезор” виде оно најбоље из прошлости националне ТВ куће, сада у циклусу „Осма врата” гледаоци уз старе емисије гледају и сусрете ТВ ветерана на којима се ови присећају телевизијске – и сопствене – младости.

У једној од таквих пригода поменути су и телевизијски критичари, новостворена „журналистичка врста” која је стасавала заједно с растом телевизије. Примећено је да се „критика прилично колебала”, да серије Лоле Ђукића, рецимо није дочекала ни изблиза тако благонаклоно као публика, да су тек млађе генерације разумеле да овај рад није за потцењивање, да је постепено успостављан озбиљан аналитички став према медију. При том је неизбежно поменута и Олга Божичковић из „Политике” као „немилосрдна критичарка”, али с признањем да је њено писање било корисно и подстицајно за напредак ка бољем.

Шта су од критике у тим првим годинама очекивали они аутори који су и сами били несигурни у изражајне моћи телевизије тешко је претпоставити. Занимљивост поменутог издања био је коментар редитеља и професора Владе Петрића на једно његово давно ТВ уприличење Сремчевог дела. „Лоше, развучено, статична камера, недовољно резова, глума изнад редитељске реализације...”

Ту меру самокритичности можда је тешко постићи без временске дистанце. Но, истина је да јој данас уредници, сценаристи, редитељи, продуценти ни не теже. У најавама се сви понашају као да су пи-ар менаџери „пројекта”, а после премијере ослањају се једино на „рејтинг”, односно податке о гледаности које региструје фамозни „пиплметар”. Ма колико стручно изгледали и статистички утемељено деловали извештаји специјализованих агенција за мерење гледаности, сумњу изазива проста логика о поузданости узорка. Колико особа ви лично познајете а да имају „пиплметар” уз телевизор?

У ери комерцијалне телевизије као мишљење публике, односно као повратна информација до које је ТВ станицама стало једино је то колико је људи провело колико минута уз њихов сигнал. То је битна информација за прослеђивање оглашивачима који онда траже најбоље термине за пласирање своје економске пропаганде и подржавају програме који су „гледани”. И тако у круг. Сви остали су ван ове игре.

Постоји једна ситница која од свега тога не зависи, која је опстала и преживела за свако време: чувени „Интермецо”, комбинација лепих слика и лепе музике. Само што је 1963. године један такав, под називом „Пераст није мртав град”, користио да покрије промену декора у једином студију и улазак нове екипе на радно место. Данас „Блед”, „Засавица”, „На почетку Дрине” врсног сниматеља Јована Симоновића служе да закрпе рупе у програмској шеми коју свако мало покарабасе директни преноси иритирајућих, јалових и мучних скупштинских заседања.