Мигранти су људска бића, а не пуки бројеви

На недавно завршеном 80. Венецијанском фестивалу „Сребрни лав” за најбољу режију припао је италијанском аутору Матеу Гаронеу за филм „Ја капетан”, док је награда „Марчело Мастројани” за најбољег младог глумца припала шеснаестогодишњем натуршчику, Сенегалцу Сејдуу Сару, за изванредно одиграну главну улогу.

Гароне, којег наша публика познаје, памти и воли још од његових најранијих филмова („Primo amore”, „Estate Romana”, „Ospiti”, „Terra di mezzo”), преко „Гоморе”, „Догмена”, „Ријалитија” и „Пинокија”, сада пред публику доноси визуелно и хуманистички колосално филмско дело на тему мигрантских снова о Европи и њихових судбина током покушаја да је се дочепају. И то чини на начин на који до сада нисмо видели на великом платну нити у телевизијским репортажама. „Ја, капетан” је за приказивање у Србији откупила дистрибутерска кућа „MegaCom Films” и његова српска премијера би се могла очекивати већ на Фестивалу ауторског филма у Београду...

Све је у филму тако аутентично, детаљно, богато и толико тога новог у причи познатој са великих и малих екрана, али шта је вас навело да нам је на овај начин испричате?

Идеја произилази из моје жеље да могу да покажем другачију перспективу о догађајима и питањима која су нам свима добро позната. Ми, у западном свету, виђамо мигранте на бродовима како прелазе Средоземно море, често видимо спасилачке операције, а онда се пребројавају жртве и преживели и некако смо склони да их сматрамо бројевима, а не више људским бићима. Моја идеја је била да испричам део путовања који никада ми у Европи, у западном свету, не видимо. И то да испричам из перспективе миграната и да све то понуди извор обрнутих снимака. Односно, да преузмем и усвојим поглед протагонисте овог путовања и покушам да дам визуелни портрет оног дела путовања за који смо чули, али га никада нисмо видели и никада и нисмо размишљали о томе.

Тачно, ми мигранте видимо кад су већ на вратима Европе, с мора или с копна, али нам пакао њиховог доласка на наша врата није познат?

Да, и то је велики мотив овог мог филма. Да бих осветлио тај нама непознати део морао сам се, наравно, ослонити на приче људи који су заиста доживели такво паклено путовање и то је разлог зашто је тако пуно детаља у филму. Покушај да понудим портрет који би био без било каквог дидактичког садржаја или било какве реторике. Само срце филма, чист поглед кроз очи мог младог главног јунака кроз који откривамо свет који и он сам открива. Помало може бити веома оштар и насилан, али може да понуди и људске сусрете. С друге стране, идеја о таквом филму ме је подстакла да уђем у другу културу. Само сам покушао да се ставим у службу ових људи, да дам свој поглед и своје искуство како бих могао да им дозволим да изразе свој глас и своје постојање. До сада никада нисам имао прилику да то учиним.

Круцијалну сцену на крају филма, када ваш јунак Сејду виче да као капетан избегличког брода није изгубио ниједан живот, доживљавам као оптимистичку поруку и као метафору будућности у рукама младих?

Може и тако да се гледа. Пред вама је капитал низа истинитих сведочанстава које сам прикупио пре неколико година, приликом операције спасавања брода пуног миграната пред обалама Сицилије и сведочанства петнаестогодишњег сенегалског дечака Фофане који је поносно успео да довезе 250 миграната у Италију. Сада ради у једном складишту у Белгији и има 20 година. Његова прича је истинита и ви је у највећем делу и видите у филму, с тим што се мој филм завршава неколико минута пре крајњег епилога. А стварни епилог је био такав да су Фофану, иако је био малолетник, стрпали у затвор на шест месеци одмах по искрцавању, под оптужбом да је учествовао у трговини људима и шверцу миграната, иако је он био присиљен да вози тај брод од стране искусних и уиграних криминалаца. Италијанској обалској полицији Фофана никада није рекао да је он био капетан брода, али су га својом бескрајном захвалношћу и указивањем почасти што их је живе довезао одали његови „путници”. Фофана се у филму зове Сејду, баш као и глумац који га тумачи – Сејду Сар, дечак ког сам пронашао у Сенегалу.

Оставили сте, дакле, крај филма отвореним за тумачење?

Да, и то је заиста медитација на тему дубоке неправде и дубоког кршења људских права. Јер, зашто су ова деца спречена да легално путују и открију свет и дају себи бољу прилику. И зашто морају да ризикују своје животе како би покушала да остваре свој сан, док њихови западни вршњаци долазе из Европе на одмор у Африку и чак говоре исти језик. Та деца, попут Сејдуа и Мустафе не могу да схвате зашто то не могу да ураде. То је веома дубока неправда и контрадикција.

Толико је чистоте и невиности душе у очима Сејдуа и Мустафе, они су деца као и сва друга: маштају, сањају, репују, жељни су авантура, гледају снимке на својим телефонима и тако им је Европа блиска?

Да, деца попут њих и попут Фофане који је лично прошао кроз ово путовање из најгорих ноћних мора наивно верују да је довољно да скупе новац за пут до Европе, да је довољно да плате тамо неком „организатору” путовања до Либије, до мора и брода с којим ће допловити до Италије. И то је то, сан ће им бити остварен. Ни они, чак ни много старији људи, који крећу на овакво путовање неизвесности, ни не слуте да то подразумева и пролазак кроз Сахару, константне нападе успутних пљачкаша и уцењивача и прелазак из руке у руку трговаца и шверцера људи. Не знају да је то пролазак кроз пакао и константно сусретање са смрћу током путовања. Једино што унапред готово сви знају јесу ризици путовања Средоземљем и могућности бродских несрећа и дављења у мору, јер су снимке тога гледали. Друго ништа не знају, а то друго је често много опасније.

Како сте уопште пронашли ове малене глумце, је ли истина да су живели код ваше мајке када сте их одабрали за улоге?

Истина је, када сам их довео сместио сам их код мајке, она и моја жена су бринули о њима, ту су се прилагођавали и спремали улоге и учили о снимању филма. Сејдуа и Мустафу сам нашао на кастингу у Сенегалу и почели смо да радимо заједно. Схватио сам да је важно да одаберем дечаке који никада нису били у Европи, јер се у очима види да ли је нешто чисто и неискварено, што не бих постигао да сам одабрао неког ко већ живи у Француској или Италији.

Са овим филмом сте изашли из оног што се зове зона комфора, снимали сте у Сенегалу, у пустињи, у Либији, на вама непознатом терену?

Знате како, филм почињем увек од визуелног јер сам био сликар пре него што сам постао редитељ. Овај филм нисам могао да снимим ван терена на који се прича односи. Такође, веома је важно створити чврст однос са ликом, а његова жеља је противречност. Људско биће је увек на неки начин у центру мог рада, али и визуелни аспект је веома важан. Наравно, ући у нову културу, у афричку културу која није из мог краја, јесте нека врста скока удаљ. Био сам се заиста уплашио да ризикујем да будем у замци, заробљен у стереотипу или клишеу који сам много пута видео код редитеља који би дошли из иностранства да сниме филм у Италији. Плашио сам се да ми се то не догоди у Африци и зато сам стално држао своје глумце и испред монитора да ми они укажу уколико је нешто нелогично или лажно. Такође, режирао сам глумце на језику који је за мене био потпуно нов, тако да нисам могао да их разумем. Увек сам имао преводиоца поред себе. Али, не знам како, овај је филм постао помало магичан, све је ишло како треба. И добра је ствар што сам по завршетку снимања филма приказао прво афричким мигрантима и они су са њега излазили плачући. И тада сам знао да смо урадили праву ствар.

Ви сте постали нека врста посредника између њих и нас којима њихова голгота није била до краја позната?

Не знам да ли сам нека врста посредника или не, јер нисам изгубио тачку гледишта ни своје искуство. Може се рећи да смо заједно склопили неку врсту брака. И покушао сам да дам глас људима који не могу да причају своју причу, али у исто време да не изгубим свој идентитет и тако да могу да препознам сваки појединачни кадар филма као свој. За Африканце који су видели мој филм он значи да смо створили нешто истинито, али то се разликује од реализма.

Ви сте и аутор награђиваног филма „Догмен”, а на 80. Венецијанском фестивалу се француски редитељ Лик Бесон појавио са филмом истог наслова?

Ништа ми то није засметало. Бесон је био љубазан да ме позове и пита: „Да ли ти смета ако свој филм назовем ’Догмен’, ако ти смета, нећу?” Рекао сам му да немам ништа против. И, ако ћете најискреније, постоји још један филм који се зове „Догмен” и то из педесетих година прошлог века, тако да то и није мој „изум”.