И Путин има Замурове књиге

Драгољуба Замуровића, уметника који ствара фотографије нестварне лепоте, зову још и „скакач по облацима”. Надимак је добио по истоименом летећем балону-једноседу, на енглеском клауд-хоперу, у којем из ваздуха фотографише пределе и људе. Речју, живот, из птичје перспективе. Летео је изнад глава људи у Србији, Црној Гори, Војводини…

Међутим, Драгољуб је превалио дуг и буран пут фоторепортера чувене француске агенције „Гама”, пре него што је остварио сан, да у лету фотографише лепоту и постане једним од најпознатијих српских фоторепортера. Требало је прво да заврши своју балканску Одисеју на чврстом тлу, коју је са фотоапаратом у руци започео у „Илустрованој политици” 1979. године.

Замуровић је ових дана објавио фотомонографију „Србија – дунавски слив”, сведочанство о нама блиским пределима које у ходу не примећујемо. На Замуровићевим фотографијама они одузимају дах.

– То је 11. монографија, а за четири могу да кажем да су само моје, њих сам организовао у сопственој режији, прва је била „Србија – живот и обичаји”, штампана 2002. године и постала је симбол поклона из Србије. Рецимо, Путин има три моје књиге. Све три исте, „Србије”. Јер, сваки пут када се сусретао са различитим српским политичарима, давали су му исту књигу – каже Замуровић.

Рад на новој монографији трајао је пуне две године.

– Сматрам себе сликарем са фотоапаратом. Када почнем да радим, мислим о томе дану и ноћу, то постаје болест, опсесија – говори Замуровић.

Много пре остварења сна о лебдећем уметнику, како га је описао Раша Попов, Замуровић је почео каријеру у „Илустрованој политици”, али је проценио да му више лежи пут слободног уметника.

– Било је лепо радити тамо, али сувише брзо за мој укус. Касније, прва велика шанса указала ми се пред отварање Олимпијских игара у Сарајеву – присећа се. Успео је да прода фотографије у Паризу, Лондону, Бриселу. Отишао је затим код директора „Гаме” и добио уговор по коме може да зарађује 60 одсто од продаје фотографија.Међутим, касније су се појавили тмурни облаци над Југославијом и још није било време за летење балоном. Почео је рат, а „Гама” је тражила ексклузивне фотографије.

– У Вуковару сам имао једно занимљиво искуство. Хтео сам по сваку цену да уђем у аутобус који је служио за размену заробљеника. Аутобус са хрватским војницима је кретао и ја сам „обрадио” једног руског војника, који га је чувао. У тренутку сам измислио да радим за „Политику” и рекао сам му да сам фотографисао Казањ, његов родни град. Пустио ме је унутра…

Осећајући адреналин, док је фотографисао Хрвате, који су, вели Замуровић, под претњом певали српске песме, није приметио када су се врата затворила а аутобус кренуо. Стигао је тако на хрватску страну фронта, а затим се и вратио оданде, тако што се помешао са српским заробљеницима који су улазили у аутобус. 

Жеља за фотографијом често је јача од живота – констатује Замуровић.

То је доказао још много пута после тога. После пада Сребренице, двојица Срба су га у гепеку аутомобила превезла до града.

– Једини сам који је тамо ушао. Био је то потпуно пуст, аветињски град – говори Замуровић.

Из рата памти и интервју са Ратко Младићем. Радио је за париски „Фигаро”, са француским новинарем. Срели су се са њим у Хан Пијеску, а затим им је генерал понудио да се провозају хеликоптером.

– Летели смо изнад Жепе, када нам је Младић рекао: „Погледајте доле. Наредио сам да се минирају муслиманске куће. Све, осим моста, он мора да остане. О њему је писао Иво Андрић – присећа се Замуровић.

Фотографисао је и Слободана Милошевића, Томислава Николића, Зорана Ђинђића, Војислава Коштуницу.

– Био сам противник Милошевићеве политике, али ја сам професионалац. Чак мислим да у Главном одбору СПС-а још стоји моја фотографија Слободана. Зоран Ђинђић ми је био пријатељ. Једини задатак који у каријери нисам урадио било је фотографисање његове сахране. Када сам угледао Ружицу и децу, нисам то могао да урадим – каже Замуровић.   

Од 2000. године, фотографисање политичара папрено наплаћује, а у балону лети да би остварио сан – створити уметничку слику фотоапаратом. Међутим, сваки почетак је тежак. На првом лету му се угасио пламен који покреће балон, а једном га је ветар носио од београдског Ушћа до Винче, где је коначно слетео. После тога је у балон уградио резервни мотор од 22 коња, што његов балон чини јединственим у свету.

Истиче да монографије ради из љубави, што често ствара и дугове. Тако за „Србију – Дунавски слив”, дугује штампарији 40.000 евра.

– У принципу, она коју радим пре обично отплати следећу која је у плану – каже Замуровић.

„Скакач по облацима” не мирује: каже да ће ускоро почети фотографисање целог Дунава, летеће од извора до ушћа.

– Спријатељио сам се са птицама. Када им приђем у балону, оне само гледају, уопште се не плаше. Ваљда смо се сродили – закључује Замуровић. И напомиње да има велики страх – од висине. Али љубав према стварању побеђује.

Станко Стаменковић

-----------------------------------------------------------

Ускоро страна издања

У монографији „Србија – Дунавски слив” Драгољуба Замуровића, смештено је 3.000 фотографија са мотивом река Србије које се уливају у Дунав. Тренутно постоји на српском језику, а ускоро би требало да се појави и америчко, јапанско, енглеско и италијанско издање. Уводе за поглавља Замуровићеве монографије писао је песник Раша Попов, а потписе за невероватне фотографије забележио је новинар „Политике” Богдан Ибрајтер Тане.

У току је изложба његових радова на Савском шеталишту у Београду, која је отворена до 15. октобра. На њој је приказано 45 фотографија великог формата и отворена је 24 сата.

Драгољуб Замуровић је рођен 1947. године. После завршеног Архитектонског факултета, похађао је постдипломске студије фотографије на Факултету примењених уметности у Београду. За своје фотографије добио је бројне награде широм света.