ВЕТЕРАНСКИ ПИКНИК

Ово је анегдота, а можда и није. Два трудбеника на пољима негде у околини Алексинца, који се годинама рву око некакве међе на ливади, позвали су геометра да пресуди. Али, и тај експерт за мерење поседа био је сумњив једној од страна у сукобу. И тада је изречена оваква претња: „Ако тај премери за твој рачун, има да саберем фамилију и идемо да блокирамо Београд!”

Новија историја српске метрополе пуна је опструкција које организује „остатак Србије”. У моди је и покрет отпора против „београдизације”, јер је ваљда дух провинцијске чамотиње обухватио све што није Београд. Блокада је омиљени подухват, забава, самомучење и свеопште малтретирање. Како за кога.

Рачуница је сведена на очекиване границе трпљења, и дистрибуцију притиска. Опструкција зауставља нормалне токове, саобраћај и свако кретање, одузима спокој и обогаћује неуротски речник свакојаким глаголима. Грађанство, наравно, псује неспособну или равнодушну власт која коначно мора нешто да учини како би окончала колапс.

 Пошто је владајућа каста по дефиницији лења, она тражи најлакши начин да изађе из шкрипца: попушта „блокерима”, излази им у сусрет. Они се релативно задовољни разилазе, јер је њихова мучитељска уцена успела. Али се и развила у пелцер за нове блокаде, клицу која даје идеју и моравским паорима који су се затекли на почетку овога текста: ако ништа друго не прође, блокада Београда нам не гине!

Сећате ли се ко је све овде заустављао саобраћај? Наравно, нису то само били провинцијски каравани који су се завршавали вашаром на углу Милошеве и Немањине, марендањем и пикником насред улице. На том и другим прометним местима Милошевић је тренирао масе из радничких четврти, уз историјску команду: „А сад свако на свој задатак!”

Вожда више нема, па ни ауторитета који би подвикнуо побуњеницима против реда ствари у Београду. Излазе пред блокере разни чиновници, па и покоји чемерни министар, али то не оставља претерано јак утисак на њих: без премијера или шефа државе – ништа.

Пре десетак дана група резервиста је организовала праву логорску просторију испред главног улаза у седиште владе. То је место где су одмах примећени. Почели су штрајк глађу, смештени испод склепаних надстрешница под фасадом важне зграде. Тражили су дневнице за учешће у последњем косовском боју 99. Узгред, ниједна власт није успела ни да реши, а још мање да објасни шта је са тим дневницама? Једном је то пробао да учини Драган Шутановац, али га нисмо разумели. Не зна се ко је коме дужан, колико и због чега. Извесно је да се и родољубље и порази морају платити, макар то било подељено на равне части између распојасаних обвезника и резигниране државе.

Штрајкови ригорозним дијетама постали су одвећ патетични вид уцене. Обично се неки физички слабији штрајкач онесвести, њега однесу у болницу, а остали оду на инфузију па одустану. Тако је пропао и интензивни пост резервиста због ратних дневница. Али, блокада није. Пре неколико дана, престоница је доживела још један вишесатни колапс. Због тога што је неколико стотина неисплаћених војних обвезника засело на критичне улице. Тачније на ћошкове Немањине и Милошеве. А кад се то догоди, Београд на точковима креће се два метра на сат.

Како је то власт решила? Наравно, како најбоље уме. Попустила је пред уценом, нагодила се са „одбором блокаде”, тако да су ветерани сабрали своје реквизите спремљене за дуго урбано логоровање и кренули ка југу. Али, пазите, ако не буде по договору, они ће се вратити.

Министар–потпредседник Божа Ђелић је много пута обећао да држава више неће понижавати своје грађане. То обећање није могао да испуни, јер је испало да ништа не зависи од њега осим ширења оптимизма. Поданик је и даље изложен темељној тортури чиновника кога није могуће избећи. Па и у случају „блокаде” стоји иста ствар. Дакле, ако за случајеве масовног шиканирања Београђана амнестирамо иначе свуда присутнога Божу Ђелића, „човека који обећава”, онда је сусрет са Ивицом Дачићем неизбежан. Наравно да не знамо где тај свестрани човек столује, јер има три функције и најмање толико кабинета.

Шта ради полиција док траје блокада? Обезбеђује „лице места”, пази да неки распамећени возач не улети у масу демобилисаних ратника, и то је све. Некадашњи шеф београдске полиције каже да је таква опструкција „мали проблем”, онај који се лако решава. Један полицијски одред довољан је да не допусти групи од 150 људи пировање на коловозу. Штрајк је допуштен, блокада не.

Изгледа једноставно. Али и није сасвим, пошто власти није стран обичај да подсети грађанина колико је ништаван, рањив и немоћан пред бирократским слепилом.