VETERANSKI PIKNIK

Ovo je anegdota, a možda i nije. Dva trudbenika na poljima negde u okolini Aleksinca, koji se godinama rvu oko nekakve međe na livadi, pozvali su geometra da presudi. Ali, i taj ekspert za merenje poseda bio je sumnjiv jednoj od strana u sukobu. I tada je izrečena ovakva pretnja: „Ako taj premeri za tvoj račun, ima da saberem familiju i idemo da blokiramo Beograd!”

Novija istorija srpske metropole puna je opstrukcija koje organizuje „ostatak Srbije”. U modi je i pokret otpora protiv „beogradizacije”, jer je valjda duh provincijske čamotinje obuhvatio sve što nije Beograd. Blokada je omiljeni poduhvat, zabava, samomučenje i sveopšte maltretiranje. Kako za koga.

Računica je svedena na očekivane granice trpljenja, i distribuciju pritiska. Opstrukcija zaustavlja normalne tokove, saobraćaj i svako kretanje, oduzima spokoj i obogaćuje neurotski rečnik svakojakim glagolima. Građanstvo, naravno, psuje nesposobnu ili ravnodušnu vlast koja konačno mora nešto da učini kako bi okončala kolaps.

 Pošto je vladajuća kasta po definiciji lenja, ona traži najlakši način da izađe iz škripca: popušta „blokerima”, izlazi im u susret. Oni se relativno zadovoljni razilaze, jer je njihova mučiteljska ucena uspela. Ali se i razvila u pelcer za nove blokade, klicu koja daje ideju i moravskim paorima koji su se zatekli na početku ovoga teksta: ako ništa drugo ne prođe, blokada Beograda nam ne gine!

Sećate li se ko je sve ovde zaustavljao saobraćaj? Naravno, nisu to samo bili provincijski karavani koji su se završavali vašarom na uglu Miloševe i Nemanjine, marendanjem i piknikom nasred ulice. Na tom i drugim prometnim mestima Milošević je trenirao mase iz radničkih četvrti, uz istorijsku komandu: „A sad svako na svoj zadatak!”

Vožda više nema, pa ni autoriteta koji bi podviknuo pobunjenicima protiv reda stvari u Beogradu. Izlaze pred blokere razni činovnici, pa i pokoji čemerni ministar, ali to ne ostavlja preterano jak utisak na njih: bez premijera ili šefa države – ništa.

Pre desetak dana grupa rezervista je organizovala pravu logorsku prostoriju ispred glavnog ulaza u sedište vlade. To je mesto gde su odmah primećeni. Počeli su štrajk glađu, smešteni ispod sklepanih nadstrešnica pod fasadom važne zgrade. Tražili su dnevnice za učešće u poslednjem kosovskom boju 99. Uzgred, nijedna vlast nije uspela ni da reši, a još manje da objasni šta je sa tim dnevnicama? Jednom je to probao da učini Dragan Šutanovac, ali ga nismo razumeli. Ne zna se ko je kome dužan, koliko i zbog čega. Izvesno je da se i rodoljublje i porazi moraju platiti, makar to bilo podeljeno na ravne časti između raspojasanih obveznika i rezignirane države.

Štrajkovi rigoroznim dijetama postali su odveć patetični vid ucene. Obično se neki fizički slabiji štrajkač onesvesti, njega odnesu u bolnicu, a ostali odu na infuziju pa odustanu. Tako je propao i intenzivni post rezervista zbog ratnih dnevnica. Ali, blokada nije. Pre nekoliko dana, prestonica je doživela još jedan višesatni kolaps. Zbog toga što je nekoliko stotina neisplaćenih vojnih obveznika zaselo na kritične ulice. Tačnije na ćoškove Nemanjine i Miloševe. A kad se to dogodi, Beograd na točkovima kreće se dva metra na sat.

Kako je to vlast rešila? Naravno, kako najbolje ume. Popustila je pred ucenom, nagodila se sa „odborom blokade”, tako da su veterani sabrali svoje rekvizite spremljene za dugo urbano logorovanje i krenuli ka jugu. Ali, pazite, ako ne bude po dogovoru, oni će se vratiti.

Ministar–potpredsednik Boža Đelić je mnogo puta obećao da država više neće ponižavati svoje građane. To obećanje nije mogao da ispuni, jer je ispalo da ništa ne zavisi od njega osim širenja optimizma. Podanik je i dalje izložen temeljnoj torturi činovnika koga nije moguće izbeći. Pa i u slučaju „blokade” stoji ista stvar. Dakle, ako za slučajeve masovnog šikaniranja Beograđana amnestiramo inače svuda prisutnoga Božu Đelića, „čoveka koji obećava”, onda je susret sa Ivicom Dačićem neizbežan. Naravno da ne znamo gde taj svestrani čovek stoluje, jer ima tri funkcije i najmanje toliko kabineta.

Šta radi policija dok traje blokada? Obezbeđuje „lice mesta”, pazi da neki raspamećeni vozač ne uleti u masu demobilisanih ratnika, i to je sve. Nekadašnji šef beogradske policije kaže da je takva opstrukcija „mali problem”, onaj koji se lako rešava. Jedan policijski odred dovoljan je da ne dopusti grupi od 150 ljudi pirovanje na kolovozu. Štrajk je dopušten, blokada ne.

Izgleda jednostavno. Ali i nije sasvim, pošto vlasti nije stran običaj da podseti građanina koliko je ništavan, ranjiv i nemoćan pred birokratskim slepilom.