Овације и сузе за Јагоша Марковића

Дошао је изненада, неочекивано и на пречац својим талентом, својом страшћу покренуо нашу сцену и позориште. Онда нас је исто тако изненада, ненајављено напустио, као у некој његовој позоришној представи.

Комеморативном скупу, опроштају од вољеног, нежног, врцавог Јагоша Марковића, одржаног јуче у његовом матичном Народном позоришту у Београду, од кога се овим речима опростио управник Светислав Гонцић, присуствовали су чланови његове породице, бројни пријатељи, колеге, поштоваоци богатог сценског опуса.

Уз овације, вишеминутни, громогласни аплауз којим се уметнички Београд опростио од свог даровитог редитеља и суграђанина, смењивали су се сегменти из подугачког списка Марковићевих награђиваних представа којима је са сцене тамо снажно поручивао да упркос свему морамо да истрајавамо на исконским вредностима: доброти, љубави, истини, честитости, а управо Јагош Марковић био је сублимацијама свега тога, и још много више. Зато и не чуде сузе у очима глумица Светлане Бојковић, Радмиле Живковић, Наташе Нинковић, Данице Максимовић... бројних глумаца, редитеља, сценографа, декоратера, мајстора сцене, публике који су до последњег места испунили Велику салу националног театра, ни сами не верујући да се опраштају од свог Јагоша.

– У овом тешком преокрету, у овој драми живота, Јагош је престао да буде заробљен у тривијалности, престао да буде заточеник пролазности, и постао уметнички замах вечности. Био је Моцарт по свом заиграном, младалачком таленту. Био је Цезар по позоришним просторима које је освојио. И дечак и владар. Велики дечак у свету погрешно одраслих, велики владар сцене и маште. Сам свој, неупоредив. Код Јагоша позориште је било суштински део његовог бића. Игра, доведена до краја. Преко граница могућег и предвидивог. У блату, у води до колена или под јаком кишом. Игра која савладава највеће препреке. И успева. Ми смо крајпуташи Јагошевог живота, ту смо да на незнаним и знаним местима забележимо његову вечност, непролазност душе, вечне душе Јагоша Марковића. Код Јагоша позориште је било страст. Сваки лик, сваки однос, сваки поступак у страсној борби за срећу, за смех, за љубав, за добро, за правду. До краја у борби. До последњег атома снаге. До последњег даха – нагласио је Гонцић.

Наш Јагош, приметила је Тамара Вучковић, директорка ЈДП-а, био је јединствен, енергичан, пун живота, заносан. Пун љубави и без задршке према пријатељима, са дечачким осмехом обједињавао је глумце. Позориште му је било живот. У ЈДП-у је режирао девет представа. Заносом је чинио да се сви: од портира до људи са сцене окупе и покрену у стварању представе. Југ Радивојевић, директор БДП-а констатовао је да је Марковић био вертикала према којој су се окретали. Данас је дан националне жалости, а овај аплауз који смо му подарили је део његове свеукупне режије. Редитељ Борис Лијешевић присетио се анегдота и времена које је делио са Марковићем, а глумица Радмила Живковић више пута је понављала „Рано је, много је рано.” Небојша Дугалић жалио је што све разговоре са Јагошем Марковићем није снимао.

– Када ми је пријатељ из Црне Горе јавио да нас је напустио Јагош Марковић, а новине још нису објавиле, помислио сам да је то неко други. Причали смо пар дана пре тога и разговор смо завршили договором да се видимо крајем месеца кад се врати у Београд. Ја ћу само чекати и чекати јер можда је све ово само јефтина велика позоришна илузија, пријатељу мој – рекао је Душан Ковачевић, а Молина Удовички Фотез констатовала:

– Вашој стваралачкој магији само је небо било граница и тим путем сте се водили сигурно и поуздано, а онда после пробе никада не бисте дозволили да заборавите да захвалите свима. Стварали сте светове боље и лепше од оних које зовемо стварни. Ови грандиозни аплаузи и овације су њихово хвала за то.