Сенка претворена у светлост

57. БИТЕФ

Када сам сазнао да ћу представити своје дело „Збогом, Линдита” на Битефу, био сам пресрећан. Знао сам за овај београдски фестивал одраније и да доводи важне и моћне представе. Захвалан сам због указане прилике, а најважније и најлепше од свега је то што ће то бити прво извођење моје представе у иностранству. После овог битефовског искуства чека нас важна турнеја, али волим што ће то ватрено крштење бити баш на овом важном фестивалу у Београду.

Овогодишњи 57. Битеф, који траје до 10. октобра, окупиће у Београду, поред осталих, и неке од најзанимљивијих младих позоришних имена који убрзано освајају европске сцене. Међу њима је и Марио Бануши талентовани млади глумац и редитељ пореклом из Албаније, који живи и ради у Атини, а који је за „Политику” овако најавио своје гостовање на Битефу. У оквиру такмичарског програма 57. Битефа београдска публика моћи ће да погледа његову представу „Збогом Линдита” у продукцији Народног позоришта Грчке из Атине. Банушијева „Линдита” имаће вечерас сусрет са битефовском публиком од 20 сати на сцени „Мира Траиловић” Атељеа 212. Ово је уједно друга представа у захукталој каријери темпераментног, младог Банушија и трећа премијера 57. Битефа, који прати поднаслов „Снаго, не пристај да будеш нечија”. У питању је позајмљени стих из збирке песама „Моја мама зна шта се дешава у градовима” младе српске песникиње Радмиле Петровић.

Инспирисана историјом Балкана и његовим загробним обичајима и праксама, представа „Збогом, Линдита” на суптилан начин доноси дубоко интимну причу о суочавању са губитком вољене особе. Пратећи дешавања у балканском породичном дому, Марио Бануши кроз представу „Збогом, Линдита” гради јединствену поетику свог уметничког израза и поставља бројна питања о животу после болних губитака.

Дело „Збогом, Линдита” инспирисано је историјом Балкана, његовим особеностима које се, рекло би се, не мењају вековима. Од којег полазишта сте кренули у потрази за позоришним језиком којим сте желели да градите своју представу?

Полазна тачка рада на представи „Збогом, Линдита” била је смрт моје маћехе и мог оца. Присуствовање њиховим сахранама дубоко ме је погодило. Никада раније нисам био део таквог обреда у једном балканском селу, било је то једно сасвим ново искуство за мене.

На упечатљив начин причате интимну причу о суочавању са губитком вољене особе. Колико је деликатно сценски се позабавити овим емоцијама?

Када су ме питали из Народног позоришта Грчке о чему се ради у комаду „Збогом, Линдита” који треба да режирам, прва помисао ми је била да желим да урадим исто што и са својим првим радом „Рагада” (стрија), да то буде нешто лично, нешто што ме изједа изнутра, што гори у мени. Тих дана сам изгубио то двоје важних људи у свом животу и нисам могао да мислим ни о чему другом. Рекао сам себи да ћу ту сенку претворити у светлост.

Како се живот наставља после смрти оних које волимо?

Са великим ранама. Са великом празнином која је увек ту и коју увек осећате. Одајући почаст онима који су отишли тако што их нећете заборавити: човек научи да живи са тим емоцијама и, рекао бих, празнинама.

Играјући се сликама, визуелним кодовима, свесним и подсвесним, градите јединствену поетику свог уметничког израза. Шта значи рећи збогом?

Рећи збогом је велика ствар, као и све друго у овом животу. По мом мишљењу, верујем да је за сваку тему којом се бавите важно да је поштујете. Верујем много у естетику и атмосферу, у мом раду те две компоненте играју најважнију улогу, али то не значи да нема садржаја. Не желим празан садржај и, колико год да се трудим да имам прелепу љуштуру, желим да „месо” унутра буде још лепше.

„Збогом, Линдита” је тек друга ваша представа. Шта вас је подстакло и определило да се опробате у водама режије будући да сте, заправо глумац?

Још током студија глуме осећао сам да ме занима и привлачи да посматрам или координирам. Видео бих неки комад на факултету и помислио: „Било би боље да је урађено овако”, али, наравно, то нисам изговарао наглас јер сам био студент глуме. Касније су неки професори то прихватали. Одмалена сам волео да цртам и пишем дневнике, а оно што сада радим ми се чини као комбинација та два елемента.

Колико је за младог, односно уметника уопште важно да размени сценску енергију, поетику са другим световима?

Много верујем у суживот и спој различитих врста уметности. Не бих могао да замислим себе да не фотографишем, или не пишем, или да не идем на часове плеса. Све то се „храни” једно другим и било би штета да их не комбинујем.