Средња класа као ослонац Партије и Удбе

Комунистичка партија Југославије (Тито и његов мандаринат) маргинализовала је сељаштво (крв и месо Народноослободилачке борбе) и издала радничку класу (канонизованог носиоца револуције у чије је име владала), док их је контракласа (црвена буржоазија) експлоатисала.

То је сажетак социолошких есеја Божидара Јакшића (Сарајево) и Милана Николића (Београд), објављених у запаженом тематском двоброју филозофског часописа „Праксис” (Загреб, 3/4, 1971), под насловом „Тренутак југославенског социјализма”. Толико запаженом да су оба аутора завршили као политички робијаши, за разлику од осталих чланова праксисовског круга, салонских дисидената, искључујући београдског филозофа Михаила Ђурића, члана редакцијског савета „Праксиса”, који је своје букагије зарадио противећи се, исте те године, амандманима на Устав СФРЈ.

После партизанског вестерна, социјална драма је била најзаступљенији жанр југословенске кинематографије. Причу је отворио тзв. црни талас који је, својом поетиком социјалног дна, натуралистички сликао егзистенцијалну беду „маргиналаца”, како се то и данас спинује. Таман кад је тај уметнички полет заустављен, поменути социолози су показали и доказали, убојитом статистиком и тада „богохулним” опсервацијама, да није била реч о фриковима и лузерима већ о милионима социјално скрајнутих и изопштених који преживљавају на ивици егзистенције.

Бочну подршку Партији у одржавању класног система СФРЈ пружала је Удба (политичка полиција), а по социјалној вертикали „средња класа” (Николић) или „средњи слојеви” (Јакшић).

По Николићу, средњој класи припадају они који не учествују у материјалној производњи, у најамном су односу према буржоазији и не одлучују о расподели вишка рада. То су инжењери, техничари, административни службеници, лекари, професори, научници, уметници.

„Они припадници ове класе чије су плате више од десет пута веће од радничких, који живе стандардом америчке средње класе и од којих се регрутује нова генерација бирократа (црвених буржуја, оп. аут.), нису и неће ни бити савезници радничке класе…”, каже он.

После дијагнозе, Николић прелази на пројекцију: „Делови ове средње класе, нарочито научна и хуманистичка интелигенција… ставиће се на страну радника”. Овај Николићев став, са становишта Партије, био је светогрђе првог степена. Интелектуалцима, који би да супституирају титоистичку врхушку на позицији тумача интереса радничке класе, или да кооперирају у тој улози, место је било у овој или оној врсти изолације. Свака јавна објава или индиција о могућој политичкој фузији слободоумне интелигенције и радника биле су пресецане у старту. Кад је 20. априла 1984. на Дорћолу, на сесији илегалног Слободног универзитета, ухапшено свих 28 присутних, међу њима су били Николић и један једини радник, Радован Радовић (33). Неколико дана касније Радовић је нађен мртав у једној викендици код Обреновца, експертиза је тврдила да је у питању самоубиство, родбина Радовића тражила је ревизију истраге, а двадесетак људи потписали су јавно протестно писмо Станету Доланцу.

Припадници средње класе, нарочито „мислећи” интелектуалци,  имали су сасвим другу мисију. Јакшић каже да постоји „чврста спрега” између „средњих слојева” и монополског „политичког апарата” и да су припадници средњег сталежа постали „главни ослонац” и „савезник у доминацији” политократске олигархије.

- „Елита моћи” (контракласа, оп. аут.) не ослања се на радничку класу него на ситнограђанске средње слојеве. Те слојеве чине интелигенција, рутински службеници, припадници свих типова апарата принуде и реда, а делом и припадници самосталних занимања и професија. Та категорија у егзистенцијално смислу „безбрижних” чини основну масу чланства Савеза комуниста, пише Јакшић.

Статистика каже да су 60 одсто функционера, 50 одсто запослених интелектуалаца и 40 одсто рутинских службеника учлањени у Партију, док те групације у активном становништву имају 12,4 одсто учешћа. По Јакшићу, средњи сталеж карактерише „скоројевићки менталитет и психологија лаког и брзог успеха”, а његови припадници прихватају сваку идеолошку флоскулу и политичку меру ако им то „пружа шансу да уживају у вредностима потрошачког друштва”.

Класна структура југосоцијализма репродукује се манипулативним механизмима, а Јакшић аналазира два.

Први је теза о социјализму као „бесконфликтном друштву” односно фама „да смо сви радни људи”, коју, као „збрку” појмова, акцентује и Николић.

- Неки радни људи, истина, имају виле и викендице, а неки станују у нељудским условима и имају мотике, али важно је да смо сви радни људи. Неки радни људи могу да летују у Швајцарској и да шаљу своју децу у енглеске колеџе на школовање, а неки морају да економски израбљују своју децу да би могли да одрже своја домаћинства... Један радни човек може имати двадесет пута већу плату од другог, али је важно да смо обојица радни људи, каже Јакшић.

Други механизам мистификације је стварање „етничког јединства” као платформе за окупљање свих класа једне нације. Ако Србин експлоатише Србина, чињеница експлоатације је небитна, али ако и српска и хрватска црвена буржоазија ескплоатишу хрватску радничку класу проблем ће бити решен кад само хрватска елита моћи буде експлоатисала хрватске раднике.

Владајућа олигархија тако прикрива свој класни интерес нудећи „националне митове и симболе, националне институције и језичке варијанте као ирационалну основу система, односно социјалистичког активизма”.

Настала је „снажна спрега” републичких бирократија и средњих слојева „којима је национализам у различитим варијантама, све до клеронационализма, истинска застава“: „У тој спрези посебно тамну улогу играју поједине националистички оријентисане групације интелектуалаца. Своју припадност грађанским средњим слојевима и службу друштвеној елити те групације нигде јасније не испољавају него у ширењу ове мистификације”.

Контракласа је преко средњих слојева нацификовала оне који ручно управљају српом и чекићем да би се власт елите утемељила у власништву над добрима.

Тако, у аналитичкој решетки Божидара Јакшића, изгледа титоистички средњи сталеж за којим већ дуго ридају југоносталгичарске нарикаче.

Још једну, снажну претпоставку самоодржања црвене буржоазије под лажним барјаком егалитаризма је неразмрсива симбиоза Партије и Удбе. Друштвена моћ коју је политичка полиција учврстила нарочито после Резолуције Информбироа, каже Јакшић, „осећа се веома снажно и данас”, а Партија је попримила контуре „колективног полицајца”. Веза између политичке полиције, у коју су бирани „највернији, најоданији, најперспективнији и најпослушнији” партијски кадрови и кадровско-организационог сектора Партије еволуирала је у „једначење”, чиме се бирократском менталитету партијаца придружио и полицијски.

Илузија о каквом-таквом ограничењу свемоћи Удбе после Брионског пленума брзо се распршила. Шок изазван јавном причом о прислушкивачима у Титовој спаваћој соби завршио се тако што су нове, модерније „бубице” почеле да се увозе или производе у земљи и легализују.

Расправа о Удби, каже Јакшић, расплинула се у расправу о „унитаризму” где је „просуто доста магле” у успешном покушају републичких и покрајинских олигархија да направе сопствено ловиште у којима ће „националне” а не федерална политичка полиција стећи неограничену моћ и контролу над друштвом.