О боемима и боемству

Недавно је у „Политикиној” рубрици Да ли знате објављен одговор на питање „шта је боемија”, у којем је дат кратки опис овог начина живота, као и примери двојице боема – из кинеске и грчке историје. У овом тексту наводи се да назив боем потиче из француског језика, што није у потпуности тачно. Корен ове речи потиче из немачког језика у којем је чешка област, која је вековима припадала аустријском царству, називана Бемен (Bömen), а реч за Чеха био је Беме (Böme), што се може видети у предратним немачко-српским речницима. Тек након Другог светског рата, Чешку земљу и Чехе Немци су почели да називају изворним изразима (као у српском), да би се избегао потцењујући смисао старих назива. И данас се у немачком језику каже бемска села, са смислом наших „шпанска села”. Чергарска племена Рома из предела данашње Чешке Републике пре више столећа долазила су у Француску, где су се домаћем становништву представљали као Чеси – Бемен, што су временом Французи прихватили као Боеми.

Чергарска ромска племена подсећала су на људе с неуредним животним навикама и несталним местом боравка. Због тога се у Француској и у другим земљама проширио израз боеми, не само за Роме, већ и за интелектуалце, песнике, новинаре и књижевнике, чији је заједнички именилац била неумерена потрошња алкохола.

Израз боемија постао је светски познат након што је француски писац Анри Мирже (1822–1861) године 1849. објавио књигу „Боеми – слике из живота боемије”. У уводу књиге, аутор наводи да се многи велики писци могу сврстати у боеме. Као примере он наводи великане као што су Хомер, Торквато Тасо, Франсоа Вијон, Франсоа Рабле, Шекспир, Молијер и многи други. У уводу књизи, писац упозорава да је боемија препуна опасности за своје припаднике. Мирже даје дефиницију: „Боемија је приправно време уметничког живота; она је увод у Академију, у болницу или мртвачницу”. Наравно да је број академика из редова боема занемарљив у односу на оне којима је боемија прекратила живот. Међутим, аутор износи чудно мишљење, тврдећи да боемија постоји и да је могућа само у Паризу. Није могао да зна да ће се боемија коју је он описао проширити и ван Париза, и да ће је бити по целом свету, па и у Србији.

Миржеова књига привукла је пажњу композитора Руђера Леонкавала и он је саопштио свом пријатељу Ђакому Пучинију да намерава да компонује оперу под називом „Боеми”. Упознавши се с књигом, Пучини је и сам почео да компонује оперу истог имена. Међутим, Пучинијево дело је имало много већи успех од Леонкаваловог, који је, разочаран, прекинуо пријатељске односе с Пучинијем.

Пучинијева опера „Боеми” нашла се на репертоару Београдске опере одмах након њеног формирања. Наслов опере код нас, првих година, био је „Чергари”, јер је у то време израз боеми сматран синонимом за Роме. Дуга би била прича да се наведу имена српских боема 19. и 20. века. Споменимо два имена из Вуковог времена: Филип Вишњић и Старац Милија (Бановић Страхиња). Крајем 19. и почетком 20. века најславнија београдска боемска кафана звала се „Дарданели”, а њену славу касније су преузели скадарлијски ресторани, затим они чубурски и други. Мирже је био у праву – неки боеми доспевају и у академију. Код нас је то Матија Бећковић, у младости хумориста-боем, да би као академик постао један од водећих поета и велики беседник.

Драган Станковић,
Београд