Ови и они ратови

Свет пред нашим очима се мрви. Судари тектонских плоча изазивају потресе који продубљују одраније постојеће пукотине. Није први пут да стари свет нестаје и да се чини како се све мења да би у ствари све остало исто. Политичке структуре се мењају, царства и државе нестају, али живот тече даље.

Огуглали смо на патње и вапаје у мери да нас ни појединачни бол ни масовно страдање не дотичу. Ако се неко на тренутак и прене, већ у следећем моменту задрема и живот иде даље. Мало ко је приметио да је, очигледно грешком, презентерка вести на једној телевизији, уместо 700 рекла да је у ракетним нападима страдало 7.000 Израелаца. Бројеви не значе ништа, ако сутра погине 70 хиљада Палестинаца нико неће сузу пустити. С друге стране, персонализована трагедија обично оставља јачи утисак. Можда је некада тако било. Вапаји и вриштећа бол једне мајке која је изгубила дете прошао је тек као секвенца у прилогу о актуелним збивањима.

Многи људи, заправо, у првих дан-два нису ни чули да се било шта збива. Извесно да и сада има оних који нису чули за рат или мисле да су то вести о „оном” рату у Украјини. Међу њима је најмање оних који живе у удаљеним пределима где постоје ограничени извори информација, а највише оних који су окружени бујицама информација. Тамо где нема много вести оне су драгоцене и свака се са захвалношћу прима, а остане и времена да се о њој и размишља и разговара. Интернет и друштвене мреже су учиниле да су нас свакојаке вести преплавиле па смо их као механизам заштите персонализовали у мери да тек случајно до нас допре и нешто што не желимо да чујемо и видимо.

Многа обећања интернет доба остала су изневерена услед неочекиваних и ненамераваних последица које је са собом донело. Уместо да будемо боље, заправо смо све лошије информисани. Алгоритми селектују информације које нас занимају. До нас допире само оно што желимо да чујемо и за шта је неко платио да до нас дође. Штитећи се од бујице информација све смо мање заинтересовани за оно што се збива око нас. Нисмо ни боље повезани него што смо били док су главна средства комуникације на даљину били пошта и телефони. Једно истраживање друштвених мрежа је показало да упркос хиљадама „пријатеља” које имамо на друштвеним мрежама и даље претежно комуницирамо са лицима са којима се иначе дружимо и срећемо у свакодневном животу. Интернет, другим речима, упркос могућностима које нуди, није проширио круг наших пријатеља (а многа је пријатељства и покварио) нити нас је учинио боље информисанима. Да ли нас је бар учинио толерантнијим? Колико Израелци имају интернет пријатеља међу Палестинцима и обратно; колико Азери међу Јерменима и обратно; колико Срби међу Албанцима и обратно; колико Руси међу Украјинцима и обратно и да не набрајамо даље. Ако и прате њихове објаве оне их само јачају у сопственим уверењима, а не помажу да их отворе и самере са туђим искуствима и погледима. Заправо, уместо да прошире видике, друштвене мреже у великој мери хомогенизују групе истомишљеника и јачају ускогрудост.

Али ускогрудост, парохијализам и провинцијализам свакако нису директне ни намераване последице дигиталне револуције. Напротив, друштвене мреже, као и интернет уосталом, нису ни осмишљени да би на било који начин – добар или лош, служиле обичним смртницима. Њихова основна функција када су ушли у цивилну употребу била је подстицање профитабилности пословања транснационалних корпорација. Не само да су олакшали измештање производње у зоне са јефтинијим производним ресурсима, већ су ове дигиталне иновације, пре свега, подигле на нови ниво и проширили моделе потрошње. Транснационалне корпорације су подстакле дигиталну револуцију, као што су уосталом корпорације подстицале све технолошке револуције до сада, да би повећале своју моћ.

Круг се ту полако затвара. Кључна препрека ширењу утицаја моћи транснационалних корпорација (п)остале су државе. Државе су под притиском, с једне стране, грађана који желе бољи живот, а са друге стране транснационалних корпорација које желе већи профит. Та два интереса Запад је дуго усклађивао омогућавајући корпорацијама да послују и експлоатишу периферију. Данас је то ширење доведено у питање. Транснационална капиталистичка класа је овладала западним државама, али није успела да загосподари највећим државама света. Тектонске плоче су се приближиле и тару се једна о другу па около све пршти.

Оно што сви видимо али не осећамо, јесу разорени домови, бол и патња стотина хиљада страдалника – почевши од оних који гину у ратовима преко миграната, до оних који скапавају од глади у Африци, али и по фавелама великих светских градова. Оно што осећамо али му не видимо узрок, то је све тежи живот који живимо. С њим се све више суочавају и средње класе у Европи и Америци.

Транснационална капиталистичка класа која управља и корпорацијама и државом и медијима и индустријом забаве учинила је све да замагли узроке и замути токове друштвених кретања. Проблем је, међутим, што сада ни стратези који брину о интересима транснационалне капиталистичке класе више не виде јасно куда све то води.

Бујична стихија која носи читав свет па и нас на Балкану захтева хладну главу и прибраност. Међусобно поверење, а не паника, оптуживање и агресија која све чешће избија како на колективном тако и на индивидуалном плану не може бити од помоћи. Ко то не схвата завршиће у ударним вестима, а да многи забављени својим персонализованим геџетима то неће ни приметити.

Професор на Филозофском факултету у Београду

Прилози објављени у рубрици „Погледи” одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листa