Четници и операција „Халијард”

У „Политици” је 26. августа објављен текст Ненада Кецмановића, у којем пише и да су у четничкој операцији „Халијард” савезнички падобранци спасавани од нациста.

Како су се савезничке мисије које су биле код Драже Михаиловића и четничких јединица крајем маја 1944. године повукле у ослобођени део јужне Италије, они су остали без радио-везе са савезницима. А из оштећених савезничких авиона су искакали авијатичари и падобранима се спуштали на територију коју су контролисали четници.

Они су изабрали одбор за њихову евакуацију на челу с мајором Бруксом, који је Звонку Вучковићу, команданту Првог равногорског корпуса, рекао да би њихови радисти успоставили радио-везу с њиховом командом у Италији ако би им четници из палих америчких авиона донели неоштећене радио-уређаје.

Тако је и било и 2. августа 1944. у Прањане се падобраном спустио поручник Џорџ Мусулин с још неколико официра. Уз помоћ четника прикупљени су авијатичари, а 10. августа долетели су амерички авиони и евакуисали савезничке авијатичаре.

По наведеном и по називу, то је била америчка, а не четничка операција. Није било опасности од нациста.

Пошто се поручник Мусулин није видео с Дражом Михаиловићем, он му је упутио члана одбора за уређење Југославије др Славка Стојковића, који је 22. августа послао опширан извештај Дражи у којем је написао и следеће: „Према Вашим упутствима посетио сам г. Мусулина и предао сам му Ваше писмо... Г. Мусулин сматра да би ради побољшања наше ситуације у иностранству требало предузимати повремено акције против Немаца. Ако не би било могуће да се врше директни напади на Немце добро би било да се чине извесна дела саботаже, нарочито у погледу саобраћаја.” (Зборник о НОР-у у Југославији, т. 14, књ. 4, стр. 146

Аутор даље пише да историја 20. века говори о Михаиловићу као „првом герилцу у окупираној Европи. Првом, зато што су Титови партизани, због пакта Молотов–Рибентроп, каснили у НОБ-у. Пуковник Дража Михаиловић је имао легитимитет команданта краљевске војске у отачбини...”

У свом раду „Историја Равногорског покрета”, у првој књизи, на страни 99, Коста Николић пише: „Када су кренуле прве партизанске акције, Михаиловићев покрет је још био у фази организовања, са плановима о подизању општег народног устанка у датом моменту – кад се изведе организација покрета отпора, створе посебне војне формације, Немачка ослаби на фронтовима и стигне значајнија савезничка помоћ или евентуално буде изведена инвазија Балкана.” Не помиње Михаиловића као првог герилца.

Аутор пише о сарадњи четника и партизана у борби против окупатора и да је Тито био тај који је иступио из савеза с Дражом, па наставља: „Преломила је Черчилова прагматична одлука да крајем рата помоћ преусмери партизанима као бројнијим и офанзивнијим у борби против окупатора.” Али и ово је ауторова конструкција, јер су на Техеранској конференцији децембра 1943. Черчил, Стаљин и Рузвелт одлучили да се помоћ пружа само партизанима зато што се боре против Немаца.

Дакле, аутор је писао да је било оно што се није догодило.

Драгослав Димитријевић,
Београд