Енглески напред, српски стој

У Београду je 6. октобра одржана Академија у знак сећања на проф. др Зорана Кривокапића, чувеног хирурга и редовног члана САНУ и Академије медицинских наука Српског лекарског друштва (СЛД). Академију су организовали Удружење за проктохирургију Србије, Медицински факултет Универзитета у Београду, САНУ и Академија медицинских наука СЛД. Било је присутно више од 200 угледних лекара свих специјалности (углавном хирурга и интерниста-гастроентеролога).

На овом свечаном и сјајно организованом скупу о животу и раду професора Кривокапића говорили су: проф. др Даница Грујичић (министарка здравља), проф. др Лазар Давидовић (декан Медицинског факултета у Београду), проф. др Светолик Аврамов (председник Академије медицинских наука СЛД) и један број блиских сарадника и пријатеља овог цењеног академика. Видео-линком се обратило неколико познатих иностраних професора хирургије рака дебелог црева, са којима је професор Кривокапић годинама сарађивао. Сви ови угледни људи су веома похвално и с много бираних и топлих речи говорили о овом нашем угледном, а рано преминулом професору (рођен у Косовској Митровици 27. августа 1955. године, а преминуо у Београду 9. септембра 2022. године).

Проф. др Зоран Кривокапић био је водећи хирург у овој области и веома познат, како у Србији и региону, тако и у целом свету. Био је гостујући професор на многим угледним универзитетима широм света, председник Удружења проктохирурга Србије, Европе и велики иноватор у операцијама рака дебелог црева.

На скупу су поменуте и друге активности овог изузетног човека, сјајног педагога и веома популарног међу студентима и специјализантима, али и човека оданог спорту (кошарци).

Оно што бих морао да нагласим јесте чињеница да на ово успешној академији није проговорена ни једна једина реч на српском језику. Сви поздравни и остали говори били су на енглеском. Колико сам обавештен, скупу је присуствовало неколико страних колега и пријатеља професора Кривокапића, али верујем да се за њих могло обезбедити симултано превођење.

Огромној већини нас присутних у сали матерњи језик је српски, а све се дешавало у Београду и Србији. Сматрам да је ово још један од (оригиналних, а нама, нажалост, својствених) начина потискивања, па и гушења српског језика, а на известан начин и брисања нашег идентитета и потискивања српске културе.

У сали сам се некима од поменутих угледника с обратио питањем: Зашто се не говори српски? Одговор је био – слегање раменима.

Проф. др Обрад Б. Зелић,
редовни члан Академије медицинских наука СЛД, Београд