Москва и Техеран

Путинов долазак у Техеран превазилази својим значајем повод којим је то путовање образложено – потреба да се обнови уговор Ирана и бившег СССР-а (1921) о Каспијском мору.
Услови за такав договор далеко су од сазданих.
Каспијско море, или језеро (то у новије време постаје више питање политичког, а не географског тумачења), све мање је море а све више трећи по величини депозит нафте и гаса. Такво "море" постаје раскрсница међусобно антагонистичких коридора за извлачење ресурса, намењених животу у блиској будућности.

Једног, са севера на југ, из правца Русије и Казахстана, потенцијално према Ирану и Персијском заливу. И другог, са истока на запад, из Азербејџана и Казахстана у правцу Медитерана и Турске.

С обзиром на то да НАТО, својим новообразованим и будућим структурама жури према "коридорима", "раскршћу" и налазиштима, море је одавно престало да буде маса воде, важна земљама чије обале запљускује. Преобразило се у полигон међусобног отимања за своје позиције, првенствено Запада и Русије.

Гледано из таквог угла, незнатни су изгледи да ће међусобни спор Азербејџана, Казахстана, Туркменистана, Русије и Ирана (старих и новонасталих "сувласника" обале и дна овог воденог простора) бити решен техеранским сусретом шефова тих држава. Вероватније је нешто друго – да је Москва инсистирала на сусрету лидера, јер је Каспијско море одличан изговор да Путин дође у Техеран и можда проба извлачење Ирана из дугогодишње изолације.

Епицентар кризе је ирански "нуклеарни програм", с неусаглашеним мишљењем сила о томе шта "програм" заправо представља. САД захтевају да се Техеран одрекне рада на обогаћивању уранијума, тврдећи да му је, тобоже, на дохвату нуклеарно оружје. Иран, коме доследност у одбрани "права на сопствену мирнодопску нуклеарну енергију" представља сада већ питање заштите достојанства – условљава пристанак гаранцијама да га Америка или Израел заузврат неће напасти. Превише – са становишта Вашингтона, који према Ирану већ тридесет година води отворено непријатељску политику.

Последња фаза кризе изражена је претњом још једним кругом санкција. Али, против казне су Москва и Пекинг, заступајући линију преговора. Иран се не може застрашити, заступа Русија. Уз то, нема "објективних података" да је Техеран заиста на прагу освајања производње нуклеарног оружја.

Путинов долазак у Техеран је први догађај те врсте после посете Стаљина, поводом конференције совјетског вође с Рузвелтом и Черчилом 1943. У том смислу то је велики догађај у руско-иранским односима. Ипак, овог пута шеф Русије је у већој мери у улози доброг адвоката у посети брањенику. Трудиће се да пронађе сва евентуална олакшања, али је решен да не оправдава само дело – у случају да се увери да такво дело постоји. У том смислу, Техерану је и прилика и могућност да се добро разуме с Москвом.