Moskva i Teheran

Putinov dolazak u Teheran prevazilazi svojim značajem povod kojim je to putovanje obrazloženo – potreba da se obnovi ugovor Irana i bivšeg SSSR-a (1921) o Kaspijskom moru.
Uslovi za takav dogovor daleko su od sazdanih.
Kaspijsko more, ili jezero (to u novije vreme postaje više pitanje političkog, a ne geografskog tumačenja), sve manje je more a sve više treći po veličini depozit nafte i gasa. Takvo "more" postaje raskrsnica međusobno antagonističkih koridora za izvlačenje resursa, namenjenih životu u bliskoj budućnosti.

Jednog, sa severa na jug, iz pravca Rusije i Kazahstana, potencijalno prema Iranu i Persijskom zalivu. I drugog, sa istoka na zapad, iz Azerbejdžana i Kazahstana u pravcu Mediterana i Turske.

S obzirom na to da NATO, svojim novoobrazovanim i budućim strukturama žuri prema "koridorima", "raskršću" i nalazištima, more je odavno prestalo da bude masa vode, važna zemljama čije obale zapljuskuje. Preobrazilo se u poligon međusobnog otimanja za svoje pozicije, prvenstveno Zapada i Rusije.

Gledano iz takvog ugla, neznatni su izgledi da će međusobni spor Azerbejdžana, Kazahstana, Turkmenistana, Rusije i Irana (starih i novonastalih "suvlasnika" obale i dna ovog vodenog prostora) biti rešen teheranskim susretom šefova tih država. Verovatnije je nešto drugo – da je Moskva insistirala na susretu lidera, jer je Kaspijsko more odličan izgovor da Putin dođe u Teheran i možda proba izvlačenje Irana iz dugogodišnje izolacije.

Epicentar krize je iranski "nuklearni program", s neusaglašenim mišljenjem sila o tome šta "program" zapravo predstavlja. SAD zahtevaju da se Teheran odrekne rada na obogaćivanju uranijuma, tvrdeći da mu je, tobože, na dohvatu nuklearno oružje. Iran, kome doslednost u odbrani "prava na sopstvenu mirnodopsku nuklearnu energiju" predstavlja sada već pitanje zaštite dostojanstva – uslovljava pristanak garancijama da ga Amerika ili Izrael zauzvrat neće napasti. Previše – sa stanovišta Vašingtona, koji prema Iranu već trideset godina vodi otvoreno neprijateljsku politiku.

Poslednja faza krize izražena je pretnjom još jednim krugom sankcija. Ali, protiv kazne su Moskva i Peking, zastupajući liniju pregovora. Iran se ne može zastrašiti, zastupa Rusija. Uz to, nema "objektivnih podataka" da je Teheran zaista na pragu osvajanja proizvodnje nuklearnog oružja.

Putinov dolazak u Teheran je prvi događaj te vrste posle posete Staljina, povodom konferencije sovjetskog vođe s Ruzveltom i Čerčilom 1943. U tom smislu to je veliki događaj u rusko-iranskim odnosima. Ipak, ovog puta šef Rusije je u većoj meri u ulozi dobrog advokata u poseti branjeniku. Trudiće se da pronađe sva eventualna olakšanja, ali je rešen da ne opravdava samo delo – u slučaju da se uveri da takvo delo postoji. U tom smislu, Teheranu je i prilika i mogućnost da se dobro razume s Moskvom.