Ухапсите овог пацијента

Пробудило ме сунце које је преко великог прозора и стаклених врата према тераси запљуснуло целу спаваћу собу. Делић секунде пре буђења чуо сам најмили глас како ме дозива по имену. Глас мајке која ме у детињству будила сваког јутра, тачно онда кад би се сунчеви зраци пробијали изнад Карауле. Наша кућа била је прва обасјана у целом крају.

Чим сам отворио очи осетио сам бол у души коју сам одавно био заборавио. Брзо сам схватио да се нисам пробудио у дединој кући и да ми је мајка одавно умрла. Видео сам лепо намештену собу и обасјану терасу у први мах помислих да сам у неком луксузном хотелу. Срећом сунце ми је брзо повратило разум и схватио сам да сам у мом стану у Холандији. Драго сунце је, хвала Богу, исто оно као у мом селу у Србији.

Овакви дани у Холандији су права лутрија. Скочио сам из кревета као момчић да се што пре домогнем живота, да што пре изађем напоље. Попио сам кафу, обријао се као да сам у војсци, за два минута, обукао униформу, узјахао спортски бицикл и пожурио у прву смену у клинику „Сан Франциско” да заменим колеге које су радиле ноћну смену.

Пуњујући се степеницама горе у наш секурити чардак, уздигнут на металне сојенице како бисмо лакше одозго надгледали паркинг, парк поред болнице и све путеве који воде ка хитној помоћи и другим ординацијама, приметио сам да је у њему налази пар полицајаца поред двојице мојих колега. Поздрависмо се, колега ми тутну кафу из аутомата, полицајац се представи и одмах пређе на ствар.

„Позвао нас дежурни шеф болнице у четири сата ноћас да ухапсимо једног пацијента који ноћу иде кроз болницу, од кревета до кревета и краде другим болесницима цигарете са њихових сточића. Проблем је у томе што он тако шири туберкулозу кроз болницу.”

„Где је тај пацијент сада, упитах нестрпљиво.

 „Он је у карантину јер има тешки стадијум туберкулозе. То и јесте проблем. Ако га ми одведемо мораћемо га пустити на слободу и онда ће он на улици долазити сваког дана у додир са нама и другима. То није решење него морамо да га убедимо некако да то више не ради. Твоје колеге се слажу да си ти најподобнији да одеш код њега у преговоре. Немој заборавити маску.”

Знао сам што су колеге предложиле мене. Кукавице, не смеју да уђу у карантин за туберкулозу.

Отишао сам на хитну помоћ и узео маске. Једну сам ставио на уста и нос а другу у џеп за недај Боже. Попео сам се лифтом до 13. спрата и ушао у карантин слободно и без најаве. Унутра је био један висок човек, тамнопут и са крвавим очима. Вероватно због тога што не спава ни ноћу ни даљу. Суринамац је одмах заузео одбрамбени гард.

На моје питање зашто краде цигарете одговорио је да је то лаж и да он никуд не иде из карантина. Видело се да је човек образован и помислио сам да ћу лакше изаћи са њим на крај. Међутим, испречио се проблем у комуникацији. Ја имам тежак јужњачки акцент холандског, још са маском на устима, тако да ме човек ништа није разумео иако се трудио да ме чује. У Холандији ме многи питају да ли сам Белгијанац, због тог јужњачког (српског) акцента.

Извадио сам из џепа пуну паклицу „кемела“, узео једну за себе а остало му пружио у руке. Он је зграбио паклицу цигарета као да је то неки укусни колач. Отишао сам напоље да попушим цигарету и да смислим шта ћу даље. У шуми поред болнице  била једна старија жена, пацијенткиња која је димила као Турчин иако је у носу имала цевчице за довод кисеоника. Вукла је целу „ординацију” на колицима са собом.

Стао сам поред ње и замолио је да припалим са њене цигарете. Имао сам упаљач, али сам тако хтео да стекнем поверење. Многи људи не воле униформу. Жена се одмах распричала о свему и свачему као да сам јој род рођени.

После десетак минута објаснио сам да имам проблем са једним пацијентом. Она ме чудно погледала и рекла: „То је прост проблем. Он краде зато што нема паре да купи цигарете. Нико овде у болници не брани пушење. И у карантину има собица за пушаче. Зато ти лепо, драги мој, позови неког од његове фамилије да дође и да заједнички решите проблем.”

Као избачен из катапулта отрчао сам код шефа болнице и предложио шта да урадимо.

Није прошло сат времена у болницу је дошао Симонов брат, који је био мален човек, прави Кинез, за разлику од тамнопутог Суринамца.  Објаснио ми је да су његови родитељи усвојили бебу са Суринама и да то он зна. То је честа појава да људи у Холандији који имају по три, или четири детета, једно усвоје из сиромашних земаља из хуманих разлога. Свака им част на томе.

Ушли смо у карантин и одмах сам приметио страх у Симоновим очима. Ваљда је био свестан свог недела, а имао је велики респект према брату. Било му је лако да се прави паметан предамном. Сад је ту дошао брат и сад је било тврдо.

Брат је био апсолутно против цигарета и дрога, зато што је Симону желео добро. Сада се и моја улога променила. Почео сам да убеђујем Симоновог брата зашто је важно да му купује редовно цигарете. Због здравља стотине других пацијената.

Он је мрзовољно, али ипак, пристао. Уплатио је у болничкој кантини да сваког дана дану по једну кутију „кемел” филтера. Поздравио сам се са Симоновим братом и захвалио му се на сарадњи. Пожурио сам у наш чардак да напишем кратки рапорт јер убрзо долази смена.

Идући кући бициклом тек тада, после толико година, сетио сам се и схватио зашто је мој покојни отац донео мајци потврду од доктора у којој је писало: „Витомир мора да пуши цигарете због његовог менталног здравља”.  Испод је стајао потпис доктора примаријуса и печат болнице.

Тог дана сам чврсто одлучио да бацим цигарете за сва времена. Ево прошло је 21 година и да још нисам запалио.

Торнадо, Холандија

Пишите нам
 
Поштовани читаоци, „Политика” је поново оживела рубрику „Мој живот у иностранству”. Намењена је пре свега вама који живите изван Србије, широм света, које је животни пут одвео у неке нове непознате крајеве и земље.
Надамо се да сте приметили да смо се и ми у међувремену мало променили. Сашили смо ново, комотније и удобније дигитално одело, али и даље смо права адреса на коју можете слати своја писма, репортаже, записе и фотографије.
Пишите нам како је у туђини или у вашој новој отаџбини.
Како вам Србија изгледа кад је гледате из Ванкувера, Осла или Мелбурна? Станује ли носталгија на вашим новим адресама?
А наша адреса је  [email protected]
Правила су и даље једноставна: дужина текста до пет хиљада словних знакова, да је записан у неком уобичајном формату, најбоље ворду. Наслови и опрема су редакцијски, текстови се не хоноришу и подлежу уредничким интервенцијама.
Ваша Политика