Где станује зло

Још давно пре рата потоњи потпредседник СДА Мухамед Филиповић написао да је „Андрићево дело више зла нанело Босни него све окупаторске војске заједно”. Касније је оснивач СДА Алија Изетбеговић рекао Емиру Кустурици да је „Андрић фратарско копиле”. Уочи рата, Омер Бехмен, први до Алије у хијерархији СДА, ангажовао је Мурата Шабановића, локалног страначког активисту у Вишеграду да сруши споменик Андрићу за награду дућан на Башчаршији.

Али српски нобеловац није био једино „зло” које је из Београда задесило Босну, јер актуелни председник СДА Бакир Изетбеговић рекао је да је „увек све зло Босни долазило из Београда”. На пример, у београдском хотелу је „отрован Мехмед Спахо, министар у влади Прве Југославије”; „Џемалу Биједићу, премијеру Друге Југославије, на лету из Београда оборили су авион Јованка и лички генерали”; Хамдију Поздерца су укопале београдске „Вечерње новости” првом информацијом о малверзацијама у „Агрокомерцу”. А тек Начертаније! Меморандум! Агресија! Геноцид! Ћосић! Милошевић! Али и сви „србијански” председници после њега, укључив и Тадића, па сада и Вучић, наводно, раде против Босне.

Упадљиво је да на Српску и Бањалуку нема ни изблиза толико оптужби и увреда, ружења и пљувања колико на Београд и Србију, као да у БиХ живе са „Србијанцима”, а не са „босанским Србима” од којих једнако зависи заједница ентитета и кантона. Као да очеви оснивачи Српске нису били Срби у БиХ – Караџић, Кољевић, Крајишник, Плавшићева, Младић, понајвише ВРС и народ, него „Србијанци” – Гарашанин, академици САНУ, Добрица и Слобо.

Готово никад не спомињу да су се Срби у БиХ, на плебисциту ’91, са процентом од преко 98 одсто изјаснили за останак БиХ у заједничкој држави са Србијом и Црном Гором, да су бојкотовали грађански референдум, да је сецесија Босне била „casus belli”, да су послије повлачења ЈНА из БиХ у њој остали да се боре само официри рођени у БиХ. Али, не пропуштају да причају о Карађорђеву где су, Туђман и Милошевић наводно, договорили поделу БиХ. Почетком рата, Алија је говорио о агресији Србије, Црне Горе и ЈНА на БиХ, те о „шачици Срба које је завео Караџић”. Његов начелник главног штаба генерал Сефер Халиловић је најпре пред Председништвом БиХ тврдио да се у АБиХ бори око 40 одсто Срба. Касније је проценат преполовио да би објаснио зашто у тој војсци изузев Јове Дивјака нема ниједног старешине Србина, а и овај формално други у АБиХ био је хапшен од својих потчињених: „Већински Муслимани у АБиХ не прихватају Србе за старјешине.” Алија после рата у „Сјећањима” ипак признаје: „Девет према један, или неповољније, а касније се погоршавало.” Дакле, она „шачица Срба” у АБиХ била је на његовој, а не на Радовановој страни.

Муслиманска политика уочи рата, наставља се и 30 година доцније, са једином разликом што се сада зове бошњачка. Они и даље игноришу вољу српског народа у БиХ, иако им се то после грађанског референдума ’92 већ једном разбило о главу, иако се отварањем фронта АБиХ – ХВО испоставило да ипак није реч о агресији на БиХ него о грађанском рату у БиХ, иако је Алија потписао Дејтон, иако ни Срби ни Хрвати неће да буду наднационално Босанци у јединственој Босни, иако су тзв. пробосански небошњаци само изузеци који потврђују правило, иако другонационалне комшије босански патриотизам осјећају само према РС односно ХБ а не и према цијелој БиХ, иако им Човић а поготово Додик свакодневно стављају до знања да нема ништа од јединствене БиХ. Упркос свему изгледа рачунају да ће се трећина одселити, трећина асимиловати, а преостала трећина – помрети, што изазива асоцијације на НДХ.

А у међувремену, једини проблем су им мање Хрватска „јер њу ће зауздати Берлин и Вашингтон”, а много више независна Србија, односно „Србијанци” који манипулишу „босанским Србима”. Ни Алија ни Бакир, ни следбеници проблем интегритета и суверенитета Босне никад не везују за Србе у БиХ, са којима живе и од којих зависи судбина заједнице ентитета једнако колико и од босанских Хрвата и босанских Муслимана/Бошњака, него за Србе у Србији. И Милошевић, и сви после њега, укључив Вучића, „хоће да поделе БиХ” као да она није већ подељена на ентитете и кантоне, на РС, ХБ и ББ и то међународно гарантовано Дејтоном. Најважније, на терену је подела не само жива него је живља него икада, захваљујући испадима лажног в. п. Шмита који је изјавио да „не постоје ентитетске границе” и да „шуме, реке и земљиште Српске припадају неком другом” и подигао оптужницу против њеног председника.

После рата, Алија је изјавио: „Босна ће бити мирна у мери у којој Србија буде довољно слаба”. Као да је у Босни све проблеме решио, или да рачуна да би Србе у БиХ „лако уталумио” само да им нема Србије. Том реченицом је успоставио континуитет са прошлошћу и одредио стратегију својих наследника. Откуд потиче та опсесија Србијом као вечитом претњом?

У два светска рата Муслимани су били на страни поражених, а Србија на страни победника. У Првом су били шуцкори и Зелени кадар, аустроугарски солдати, а српска војска је пробила Солунски фронт. У Другом, усташе, домобрани и цвеће НДХ, а Срби у два антифашистичка покрета. Потом су живели у две Југославије у којој су Срби били ослободиоци, најбројнији народ, Србија највећа република, Београд престоница. Морало је то створити колективни комплекс, али још више оно најстарије. Српских буна против Османлија у БиХ било је, али само са краткотрајним локалним ефектима, а Србија се са два устанка у којима су учествовали и Крајишници и Херцеговци ослободила ропства под Турцима. Најстарији савременици причали су приче својих нена које су им говориле њихове нене, како су им српски устаници приликом прогона из Србије у Босну на граници постављали сабље ниско изнад земље тако да провлачећи се ништа нису могли пренети на другу обалу Дрине. Преци Изетбеговића су тако стигли са Аде Циганлије у Босански Шамац. Страх од Србије као земље „хајдука и вукова” оставио је траг у свести наредних генерација босанских муслимана, као и однос према Србима у БиХ који су били „пука сиротиња раја које је на побуне подстицала национална метропола преко Дрине”. Тобоже, да није тог спољњег утицаја Срби би, заједно са Хрватима и Бошњацима, били један јединствен народ Босанаца три верозакона, дакако под њиховом доминацијом. Та заблуда им се ’92 осветила пошто је Србија признала БиХ, а Срби у БиХ створили и одбранили Републику Српску. Али они су, ево, наставили.

Истина, Србија се меша, мешала се и мешаће се у БиХ, као и Хрватска, али је то и природно и неизбежно. Загранични сународници су вером, нацијом, историјом, традицијом, језиком, увек везани за „матицу” односно пијемонт. Та веза је увек узајамна и пијемонт не може да занемари сународнике, поготово када су угрожени отимањем надлежности и имовине, те негирањем ентитетских граница. Срби су се против своје воље и важећег устава нашли подељени новим државним границама и сада, поштујући те границе, заједно обнављају културне, информативне, просветне, научне, економске везе, које су имплиците и политичке. Постоји англосаксонски свет, германски свет, руски свет, зашто не и српски.

Муслиманско Сарајево секира што Вучић долази у Бањалуку, што се састају владе Српске и Србије, што Србија и Српска заједно обележавају велике датуме из јединствене националне прошлости, што Додик једном недељно долази у Београд и сусреће се са Вучићем, што не пропушта ниједан значајан национални, спортски, културни догађај у Београду, што је „загледан у Србију”. Бошњаци кличу када Курти каже да ће ЗСО бити РС на Косову, и плачу за Ђукановићем више него поражени Црногорци. Зашто? Само зато што су Албин и Мило против Србије. Потоњем се диве што је разсрбио Црну Гору, као и Фрањи што је „Олујом” одувао Србе из Хрватске. Вајкају се што и они нису тако јер, бива, могли су, али су били наивни и нагодни.

Професор емеритус