Gde stanuje zlo

Još davno pre rata potonji potpredsednik SDA Muhamed Filipović napisao da je „Andrićevo delo više zla nanelo Bosni nego sve okupatorske vojske zajedno”. Kasnije je osnivač SDA Alija Izetbegović rekao Emiru Kusturici da je „Andrić fratarsko kopile”. Uoči rata, Omer Behmen, prvi do Alije u hijerarhiji SDA, angažovao je Murata Šabanovića, lokalnog stranačkog aktivistu u Višegradu da sruši spomenik Andriću za nagradu dućan na Baščaršiji.

Ali srpski nobelovac nije bio jedino „zlo” koje je iz Beograda zadesilo Bosnu, jer aktuelni predsednik SDA Bakir Izetbegović rekao je da je „uvek sve zlo Bosni dolazilo iz Beograda”. Na primer, u beogradskom hotelu je „otrovan Mehmed Spaho, ministar u vladi Prve Jugoslavije”; „Džemalu Bijediću, premijeru Druge Jugoslavije, na letu iz Beograda oborili su avion Jovanka i lički generali”; Hamdiju Pozderca su ukopale beogradske „Večernje novosti” prvom informacijom o malverzacijama u „Agrokomercu”. A tek Načertanije! Memorandum! Agresija! Genocid! Ćosić! Milošević! Ali i svi „srbijanski” predsednici posle njega, uključiv i Tadića, pa sada i Vučić, navodno, rade protiv Bosne.

Upadljivo je da na Srpsku i Banjaluku nema ni izbliza toliko optužbi i uvreda, ruženja i pljuvanja koliko na Beograd i Srbiju, kao da u BiH žive sa „Srbijancima”, a ne sa „bosanskim Srbima” od kojih jednako zavisi zajednica entiteta i kantona. Kao da očevi osnivači Srpske nisu bili Srbi u BiH – Karadžić, Koljević, Krajišnik, Plavšićeva, Mladić, ponajviše VRS i narod, nego „Srbijanci” – Garašanin, akademici SANU, Dobrica i Slobo.

Gotovo nikad ne spominju da su se Srbi u BiH, na plebiscitu ’91, sa procentom od preko 98 odsto izjasnili za ostanak BiH u zajedničkoj državi sa Srbijom i Crnom Gorom, da su bojkotovali građanski referendum, da je secesija Bosne bila „casus belli”, da su poslije povlačenja JNA iz BiH u njoj ostali da se bore samo oficiri rođeni u BiH. Ali, ne propuštaju da pričaju o Karađorđevu gde su, Tuđman i Milošević navodno, dogovorili podelu BiH. Početkom rata, Alija je govorio o agresiji Srbije, Crne Gore i JNA na BiH, te o „šačici Srba koje je zaveo Karadžić”. Njegov načelnik glavnog štaba general Sefer Halilović je najpre pred Predsedništvom BiH tvrdio da se u ABiH bori oko 40 odsto Srba. Kasnije je procenat prepolovio da bi objasnio zašto u toj vojsci izuzev Jove Divjaka nema nijednog starešine Srbina, a i ovaj formalno drugi u ABiH bio je hapšen od svojih potčinjenih: „Većinski Muslimani u ABiH ne prihvataju Srbe za starješine.” Alija posle rata u „Sjećanjima” ipak priznaje: „Devet prema jedan, ili nepovoljnije, a kasnije se pogoršavalo.” Dakle, ona „šačica Srba” u ABiH bila je na njegovoj, a ne na Radovanovoj strani.

Muslimanska politika uoči rata, nastavlja se i 30 godina docnije, sa jedinom razlikom što se sada zove bošnjačka. Oni i dalje ignorišu volju srpskog naroda u BiH, iako im se to posle građanskog referenduma ’92 već jednom razbilo o glavu, iako se otvaranjem fronta ABiH – HVO ispostavilo da ipak nije reč o agresiji na BiH nego o građanskom ratu u BiH, iako je Alija potpisao Dejton, iako ni Srbi ni Hrvati neće da budu nadnacionalno Bosanci u jedinstvenoj Bosni, iako su tzv. probosanski nebošnjaci samo izuzeci koji potvrđuju pravilo, iako drugonacionalne komšije bosanski patriotizam osjećaju samo prema RS odnosno HB a ne i prema cijeloj BiH, iako im Čović a pogotovo Dodik svakodnevno stavljaju do znanja da nema ništa od jedinstvene BiH. Uprkos svemu izgleda računaju da će se trećina odseliti, trećina asimilovati, a preostala trećina – pomreti, što izaziva asocijacije na NDH.

A u međuvremenu, jedini problem su im manje Hrvatska „jer nju će zauzdati Berlin i Vašington”, a mnogo više nezavisna Srbija, odnosno „Srbijanci” koji manipulišu „bosanskim Srbima”. Ni Alija ni Bakir, ni sledbenici problem integriteta i suvereniteta Bosne nikad ne vezuju za Srbe u BiH, sa kojima žive i od kojih zavisi sudbina zajednice entiteta jednako koliko i od bosanskih Hrvata i bosanskih Muslimana/Bošnjaka, nego za Srbe u Srbiji. I Milošević, i svi posle njega, uključiv Vučića, „hoće da podele BiH” kao da ona nije već podeljena na entitete i kantone, na RS, HB i BB i to međunarodno garantovano Dejtonom. Najvažnije, na terenu je podela ne samo živa nego je življa nego ikada, zahvaljujući ispadima lažnog v. p. Šmita koji je izjavio da „ne postoje entitetske granice” i da „šume, reke i zemljište Srpske pripadaju nekom drugom” i podigao optužnicu protiv njenog predsednika.

Posle rata, Alija je izjavio: „Bosna će biti mirna u meri u kojoj Srbija bude dovoljno slaba”. Kao da je u Bosni sve probleme rešio, ili da računa da bi Srbe u BiH „lako utalumio” samo da im nema Srbije. Tom rečenicom je uspostavio kontinuitet sa prošlošću i odredio strategiju svojih naslednika. Otkud potiče ta opsesija Srbijom kao večitom pretnjom?

U dva svetska rata Muslimani su bili na strani poraženih, a Srbija na strani pobednika. U Prvom su bili šuckori i Zeleni kadar, austrougarski soldati, a srpska vojska je probila Solunski front. U Drugom, ustaše, domobrani i cveće NDH, a Srbi u dva antifašistička pokreta. Potom su živeli u dve Jugoslavije u kojoj su Srbi bili oslobodioci, najbrojniji narod, Srbija najveća republika, Beograd prestonica. Moralo je to stvoriti kolektivni kompleks, ali još više ono najstarije. Srpskih buna protiv Osmanlija u BiH bilo je, ali samo sa kratkotrajnim lokalnim efektima, a Srbija se sa dva ustanka u kojima su učestvovali i Krajišnici i Hercegovci oslobodila ropstva pod Turcima. Najstariji savremenici pričali su priče svojih nena koje su im govorile njihove nene, kako su im srpski ustanici prilikom progona iz Srbije u Bosnu na granici postavljali sablje nisko iznad zemlje tako da provlačeći se ništa nisu mogli preneti na drugu obalu Drine. Preci Izetbegovića su tako stigli sa Ade Ciganlije u Bosanski Šamac. Strah od Srbije kao zemlje „hajduka i vukova” ostavio je trag u svesti narednih generacija bosanskih muslimana, kao i odnos prema Srbima u BiH koji su bili „puka sirotinja raja koje je na pobune podsticala nacionalna metropola preko Drine”. Tobože, da nije tog spoljnjeg uticaja Srbi bi, zajedno sa Hrvatima i Bošnjacima, bili jedan jedinstven narod Bosanaca tri verozakona, dakako pod njihovom dominacijom. Ta zabluda im se ’92 osvetila pošto je Srbija priznala BiH, a Srbi u BiH stvorili i odbranili Republiku Srpsku. Ali oni su, evo, nastavili.

Istina, Srbija se meša, mešala se i mešaće se u BiH, kao i Hrvatska, ali je to i prirodno i neizbežno. Zagranični sunarodnici su verom, nacijom, istorijom, tradicijom, jezikom, uvek vezani za „maticu” odnosno pijemont. Ta veza je uvek uzajamna i pijemont ne može da zanemari sunarodnike, pogotovo kada su ugroženi otimanjem nadležnosti i imovine, te negiranjem entitetskih granica. Srbi su se protiv svoje volje i važećeg ustava našli podeljeni novim državnim granicama i sada, poštujući te granice, zajedno obnavljaju kulturne, informativne, prosvetne, naučne, ekonomske veze, koje su implicite i političke. Postoji anglosaksonski svet, germanski svet, ruski svet, zašto ne i srpski.

Muslimansko Sarajevo sekira što Vučić dolazi u Banjaluku, što se sastaju vlade Srpske i Srbije, što Srbija i Srpska zajedno obeležavaju velike datume iz jedinstvene nacionalne prošlosti, što Dodik jednom nedeljno dolazi u Beograd i susreće se sa Vučićem, što ne propušta nijedan značajan nacionalni, sportski, kulturni događaj u Beogradu, što je „zagledan u Srbiju”. Bošnjaci kliču kada Kurti kaže da će ZSO biti RS na Kosovu, i plaču za Đukanovićem više nego poraženi Crnogorci. Zašto? Samo zato što su Albin i Milo protiv Srbije. Potonjem se dive što je razsrbio Crnu Goru, kao i Franji što je „Olujom” oduvao Srbe iz Hrvatske. Vajkaju se što i oni nisu tako jer, biva, mogli su, ali su bili naivni i nagodni.

Profesor emeritus