Зетови из Европе стигли под Мајевицу

Јабланица код Лопара – Јабланова више нема под Медвједником, а ни људи што су причали како је Јабланица добила име не по тим јаблановима већ по истоименој вароши у Херцеговини. Истини ближе је прича, а то тврде и хроничари подмајевичких села, да су Јабланицу, пре више од две стотине година, населили православци „бјежећи из Херцеговине од зулума Османлија”.

Пред сеоским домом културе Ристо, Лазар, Живан... И приче о давним временима кроз које се, углавном, патило и мало када радовало.

– Деда ми је петсто кила кукуруза са два вола возио данима од тридесетак километара удаљеног Брчког. Од Мачковца, надомак Јабланице, товар би вукла два друга одморна вола, да би, пола тоне тежак терет до куће, горе под Мајевицом, козијим стазама, коначно допремио трећи пар волова. Три пара волова због само петсто кила кукуруза. Ето, такав је био живот под Мајвицом, суровом планином која је била и остала наша и коју православни Срби никоме и никада нису давали и дали – прича старина Живан Стевановић.

Крваве трагове братоубилачких размирица памте и Јабланичани. И под Мајевицом вечита прича о четницима и партизанима, о њиховим „међусобним сукобима којима је кумовала политика”. Рећи ће то и Ристо Максимовић коме су партизани убили даиџу.

– Убили су га само зато што га је, ни крива ни дужна, оптужио Панто Марковић, после Цвијетина Мијатовића, најпознатији, а онда и најутицајнији комуниста Мајевице. Касније су и четници убијали партизане, односно комунисте.И тако редом. На десетине, стотине невиних људи животом су платили политику и политичаре који су, и под Мајевицом, ишли на два колосека. И увек преко леђа паора, наставља Ристо своју причу.

Због тих размирица, рећи ће многи, у Јабланици, све до после последњег рата, није било православне богомоље. Додуше, Ристо каже, односно преноси оно што су му причали старији, да је село, међу првима под Мајевицом, ипак имало своју цркву.

– Још за турског времена овде су биле и црква и школа. Једна поред друге. И то још осамстодванаесте.Нестале су и траг им се замео тако да данас не постоји ништа што би ишло у прилог тврдњама које сам чуо од предака, опет ће Ристо.

Из Јабланице је данас у свету стотинак породица. Око педесет их је у Швајцарској, мало мање у Немачкој. У Америци их је петнаестак, а у далекој Аустралији шест. Расули се, али се сви скупе на зборове, славе, крштења, светковине без којих се, и под Мајевицом, живот није ни могао замислити – наставља Ристо.

Јабланица, десетак километара далеко од Лопара, некада је била место неудатих цура. Прошлих неколико година умрле су последње. Свака од њих имала је осамдесет и кусур година.

– Сада су у моди мушкарци, нежење. Око седамдесет их је у Јабланици који још и не мисле да стану на луди камен. Ко да су се, не дај боже, разболели од неке тешке љубавне болести. А можда је томе разлог и њихов некакав страх од брака. Не знају те вечите младожење да је у њиховој Јабланици, и то још за зла времена, било пуно породица са по десеторо и петнаесторо деце – смеје се шеретски Ристо Максимовић.

(/slika2)У Јабланици је данас три стотине четрдесетдомаћинстава и у њима хиљаду и по сељана. Исто их је било и почетком деведесетих. У школи је тридесетак ученика, а у избама безброј прича попут оних о херојској одбрани Јабланице током последњег рата, и двадесет и једном погинулом српском борцу. Међу њима седморица их јединаца у мајке. У Јабланици је и прича о Микаљи Тешићу, Титовом хероју, и о првим устаницима под Мајевицом који су кренули у одбрану дедовине и борбу против комшија муслимана и усташа, који су, још тада, претили како ће се „Дрина замутити од српске крви”. Под Мајевицом је и оних других, веселијих прича сличних онима о овдашњим зетовима, углавном из западноевропских земаља, који су под Мајевицом купили земљу и ту саградили куће. Ту намеравају да проведу пензионерске дане. И у Јабланици их је као и у суседним селима.