Врлине и покоја мана српског „Опенхајмера”

У години када је биоскопе широм света снажно продрмао опомињући филм Кристофера Нолана, прво пред међународну а сада и пред домаћу публику изашла је нека врста српског „Опенхајмера” – „Чувари формуле” у режији Драгана Бјелогрлића.

 Оба филма тематски су слична: и један и други баратају страхом од могућег притиска на оно по човечанство погубно црвено дугме; и један и други у фокусу имају страствено-истраживачке научнике-посвећенике развоју нуклеарне физике; и један и други разрађују моралну скалу питања која се отварају (зло)употребом нуклеарне енергије и оружја са несагледивим последицама и по човечанство и по појединца. У Нолановом филму се види и како је научни рад Роберта Опенхајмера и његовог тима као резултат имао производњу атомских бомби, бачених потом на Хирошиму и Нагасаки. У Бјелогрлићевим „Чуварима формуле”, домаћој памети – бриљантном југословенском научничком тиму предвођеном професором Драгославом Поповићем није пошло за руком да упале „бомбу”. Са нуклеарним реактором пуњеним домаћим „горивом” – уранијумом ископаним на Старој планини, у Институту „Винча” догодио се акцидент. И то је жива истина. И ту свака сличност, као и повелике стилске, жанровске, редитељске, глумачке и (нарочито) буџетске разлике између Нолановог и Бјелогрлићевог филма престају.

 „Чувари формуле” је филм рађен према истинитим (и дуго, дуго скрајнутим) догађајима описаним у роману „Случај Винча” Горана Милашиновића, а сценаристички обрађеним од стране Вука Ршумовића, самог Бјелогрлића и Огњена Свиличића. Десет година после историјског „Не!” Стаљину, 1958. године у јеку хладног рата, у југословенском Државном институту „Винча” професор Драгослав Поповић (Радивоје Раша Буквић) и група младих научника Живота, Радојко и Роса (Огњен Мићовић, Јован Јовановић и Алиса Радаковић) раде на тајном нуклеарном експерименту, бивају озрачени смртоносном дозом уранијума због чега су специјалним летом у највећој тајности и тишини били пребачени у париску клинику Института „Кири” на експериментално лечење које спроводи угледни професор доктор Жорж Мате (награђивани француски глумац Алексис Маненти), иначе некадашњи припадник француског Покрета отпора и ватрени противник нуклеарног оружја.

 Логично је и сасвим примерено причи и местима догађаја филмске радње што су „Чувари формуле” филм на француском и српском језику, а сасвим је оправдан и поднаслов „Ланчана реакција” који се види на најавној шпици. Јер, (докторско) француски и (озрачено научнички) југословенски људски односи постепено попримају обличје фисије и фузије у Бјелогрлићевом драмском и повремено трилерском филмском језгру. Међусобно неповерење, почетне језичке и хладноратовске баријере услед различитог политичког дискурса лекара и пацијената, постепено се претварају у прославу хуманости, пожртвовања, новоствореног пријатељства и револуционарног медицинског подвига. Доктор Жорж Мате је над својим југословенским „заморчићима”, у сврху покушаја њиховог излечења, извршио веома рискантну и тада још увек научно недоказану и неодобрену прву трансплантацију коштаног ткива на свету. И професор Мате и професор Поповић су тако утицали на промену историје. Југословенски нуклеарни пројекат је прекинут и угашен, а трансплантација коштане сржи је данас уобичајена...

 Редитељски конвенционално, често блискије телевизијском изразу, али сврсисходно, Бјелогрлић поставља и води нарацију на два колосека. Један је у француском Институту „Кири” кроз експерименталне медицинске третмане и фазе лечења озрачених југословенских научника, што подразумева и масовно добровољно укључење француских пожртвованих донора (ту је укључен низ француских глумаца који су свој задатак обавили импресивно и за пример српским колегама). Други, у форми флешбекова везаних за акцидент у Институту „Винча” ( ту није без значаја и Бјелогрлићева глумачка појава у лику Александра Леке Ранковића и камео улога Микија Манојловића као академика Павла Савића, оснивача Института „Винча”). Та два тока се узрочно-последично преплићу творећи довољно убедљиву, по стилу класичну трилерско-драмску целину уз значајан допринос монтажних резова Милене Предић.

 Сценографско умеће Јелене Сопић и Јоване Цветковић је за сваку похвалу и у случају сценографије примењене у француској институтској болници и у случају „реинкарнације” простора у којем је ницао нуклеарни реактор у Винчи. Музика Александра Ранђеловића је избалансирана и функционална, а кристално јасна и (за мој укус, с обзиром на епоху можда и превише) изоштрена фотографија сниматеља-директора фотографије даје „Чуварима формуле” и извесну дозу футуристичности. Можда баш тако и треба с обзиром на климу у којој тренутно живимо, са страхом да неком не падне на памет да данас ипак стисне то судбинско црвено дугме и озваничи крај...