Преломни десети месец 1944.

После слома Ужичке републике крајем новембра 1941. Србија је била готово потпуно пацификована. Рат се на велика врата вратио у октобру 1944, тачно три године након што је окупатор угушио устанак у коме су садејствовали партизански одреди и јединице ЈВуО. На такав „календар” пресудно је утицао успех совјетске летње операције „Багратион”. У офанзивном замаху совјетска војска је на границе Србије избила пре него што је очекивано и планирано.

Тако је већ у октобру одиграна брзопотезна партија у којој је немачка армада матирана. Са истока су напредовале трупе Црвене армије, а јединице Народноослободилачке војске Југославије (НОВЈ) надирале су из правца Босне и Црне Горе, ширећи територију под својом контролом. На терену им се масовно придружују следбеници Михаиловићевог покрета – од дојучерашњих припадника ЈВуО, на југу Србије формирано је пет дивизија НОВЈ.

Уз снажну подршку совјетске авијације, јединице НОВЈ 8. октобра започињу операцију ослобађања Ниша. Тиме је пресечен правац прегруписавања немачке Армијске групе Е из Грчке и онемогућено њено укључивање у борбе на подручју Србије. Ова јака војна формација принуђена је на одступање преко Косова и Метохије и долином Ибра ка источној Босни и Сарајеву. Без помоћи трупа из Грчке, немачке снаге остале су изоловане на простору Врања, Лесковца и Ниша, који је ослобођен 14. октобра.

Паралелно, 13. октобра отпочиње битка за Београд, који је бранило 30.000 немачких војника. Наспрам њих је стајао Четврти механизовани корпус генерала Владимира Жданова, који је бројао 25.000 војника. Први армијски корпус НОВЈ, под командом генерала Пека Дапчевића, имао је 55.000 бораца, што је била и највећа концентрација снага Народноослободилачке војске од почетка рата. Према речима пуковника др Слободана Ђукића, професора војне историје на Војној академији, Тито је све оперативне снаге усмерио на запоседање Србије, свестан да се ту решава и војна и политичка будућност његовог покрета.

Висок борбени морал и јака мотивисаност наших бораца, уз садејство совјетских топова, ракетних бацача и оклопних возила, изнедрили су велику војну победу. За слободу престонице живот је положило 3.000 припадника НОВЈ и 960 црвеноармејаца. Октобар је преломио исход рата, али је до ослобођења читаве Југославије требало да прође још седам месеци и да се пролије још много крви.

Пропаст четничког маневра

У предигри завршног чина ратне драме на тлу Србије, оружане формације Драже Михаиловића су од августа до октобра запоселе десетак села и вароши, у покушају да пред надолазећом Црвеном армијом поврате статус активног антифашистичког покрета. Овај маневар је неславно пропао, будући да су се Совјети према ЈВуО држали, најблаже речено, крајње резервисано. Западни савезници су у то време већ увелико отписали Дражине герилце, а Врховна команда НОВЈ је безрезервно инсистирала на њиховом разоружавању или преласку под црвену петокраку. Четничким формацијама које на то нису пристале једино је преостало да се повлаче заједно с Немцима, у покушају да се извуку из земље и предају савезничким трупама.