Српска калдрма

Новинар Милош Лазић недавно је у листу „Политика” детаљно описно историју „турске” калдрме и то углавном у вези с њеним коришћењем у Београду.

Ја сам на Грађевинском факултету у Београду пре шездесет година имао предмет грађење путева и у њему је било и поглавље од каменој калдрми и каменој коцки.

Прво ћу изнети податак да нам је професор Живорад Ђукић рекао да је погрешан назив за калдрму „турска”, него је треба звати „српском”, јер су Турци прво почели да је граде код нас, кад су поробили Србију, 600, 700 година раније. Та камена калдрма је бројне српске паланке спасавала од блата, све до пре осамдесетак година, када је стигао асфалт.

Покушај да се „вратимо уназад” и да у Скадарлији имамо турску калдрму сматрам промашајем. Зашто? – Због облутака који су довезени из Грчке. На тој површини до сада су пале стотине људи, а женама на високим потпетицама није могућ ход.

У Скадарлији је требало уградити наш камен – гранити или доломит, са равном газећом површином.

Иначе, данас се у школама не учи о „турској” калдрми, нити има радника који познају тој занат. Ранији облик камене калдрме биле су камене коцке 10 пута 10 центиметара, које су у каменолому ручно обрађивали обучени ратници, од тврдог гранита.

И данас има камених коцака, али су исечене од гранита специјалном машином. Оне имају глатке стране, сијају се и све личи на гробљанске површине.

Када сам ја учио о каменим коцкама, коловоз од њих је називан савременим и служио је за тежак саобраћај.

Љубиша Станојевић,
дипл. грађ. инж., Београд