РЕЦЕСИЈА РАШТИМОВАНЕ ПРИВРЕДЕ

Средином 2008. године привреда Србије je и даље раштимована. О томе говоре анегдоте, теорија и статистика.

Анегдотски посматрано, привреда, у којој су најбоље плаћена занимања политика, маркетинг (иначе вишеструко повезан са политиком), као и пластична хирургија, не може се сматрати успешном ни одрживом.

Из перспективе економске теорије, неодржив је модел „јака валута у слабој привреди”, не само зато што се инфлација не може одржавати под контролом приходима од приватизације, већ пре свега због тога што се на овај начин жртвује дугорочни раст и конкурентност, иначе једини трајни извор јаке валуте. Осим тога, не постоји теоријско упориште ни практична потврда да приватизацијом целе привреде долази до раста и благостања. Ефекат тоталне приватизације сличан је ефекту тренутне либерализације.

Стање у Србији је толико раштимовано да би препуштање привреде деловању само тржишних законитости могло да је доведе у стање дубоког шока. Нажалост, наши регулатори постају „славни” због тога што у име тренутне либерализације не наилазе на разумевање ни теоретичара ни практичара.

Што се статистике тиче, јасно је да досадашњи раст не гарантује стабилност (макроекономску и политичку); ниво економских активности је и даље низак, инфлација расте, тржиште капитала је у паду, инвестиције се „паркирају” у непродуктивне области, прилив страних директних инвестиција је у паду, а дуг расте. У питању није рецесија конвенционалног типа, већ транзициона рецесија условљена кризом хипопродукције и инвестиционом кратковидошћу у раштимованој привреди високог системског ризика. У таквом контексту, економски је неоправдано јачање дистрибутивног менталитета (непримерен раст плата у јавном сектору и бесплатне акције). Парадоксално је да се технолошки вишкови плаћају да не би радили кроз програме добровољног напуштања предузећа, уместо да се преко неконвенционалних иницијатива уграђених у индустријске политике, као и политику регионалног развоја, повећава запосленост.

На економско стање у 2008. додатно је утицала и нова геополитичка чињеница, то што су САД и најзначајније земље ЕУ признале Косово. Да би се скренула пажња јавности са овог проблема, узастопним ванредним изборима заправо је подигнута димна завеса, што је довело до дисконтинуитета владе и, самим тим, до појаве стоп-енд-го трошкова у спровођењу реформи, као и лансирања нових визија развоја пре него што су претходне биле реализоване.

Грађани Србије су ушли у транзицију која је коинцидирала са процесом глобализације уз наду да ће просвећени апсолутизам, својствен радикалним реформама друштва, довести до демократије и тржишне привреде. Нажалост, скоро две деценије од отпочињања транзиције грађани Србије не живе ни у демократском капитализму ни у просвећеном апсолутизму, већ у транзиционизму – диктатури неуких диктатора.

У глобалном свету, пуном асиметричних односа, позиционирање има критичан значај. Србија још није позиционирана.

Постоји опасност да се Србија заглави између две стратегијске групе, да нигде не припадне и тиме перманентно трпи негативне утицаје обе групе. Негативан утицај је и одсуство утицаја. Прихватљив програм би морао да значи проевропску, али не и антируску оријентацију Србије. Проевропска оријентација значи, пре свега, институционалну компатибилност са ЕУ. Оријентација на Русију значи увођење стратегијских партнера, пре свега, у област енергетике и повезане гране. Штавише, енергетска самодовољност, логистички енергетски капацитети и пропулзивна петрохемија могу само да повећају преговарачку снагу Србије визави ЕУ.

Тек када реши свој геополитички положај, Србија ће бити конституента региона, а не резидијум интереса суседа. Изводљиво и одрживо геополитичко решење предуслов је да економске реформе омогуће замену транзиционизма достизањем као и престројавањем у ходу према светском капитализму чија је изградња увелико у току.

Једно од заборављених питања транзиције у Србији јесте и питање организације државе. Држава је реформисана, али на начин да је стара бирократија замењена новом, углавном партијском бирократијом. Да би била мала, мудра и проактивна, државна бирократија мора да буде политички независна.

Како обезбедити геополитичко позиционирање, сређивање државних питања и организацију државе? Спонтаним деловањем социјалних законитости и тржишних снага или активностима невладиног сектора сигурно не. Јасно је да политичари користећи институције државе треба то да обезбеде. Задатак економиста је да укажу на погубне последице гурања под тепих негативних ефеката транзиционизма и да дају конструктивне предлоге из домена своје струке. Да ли имамо политичаре са свежом идејом изласка из транзиционизма, као и одговарајућим вештинама за њену примену које су прихватљиве за већину грађана или бар критичну масу становништва? Да ли су наши политичари „слуге јавности” или егоисти који посвећеност исказују једино у решавању личних циљева? Србија има шансу да преживи и просперира само уколико се на њеном челу налазе политичари са јасном и оригиналном визијом, новим смислом за националну кохезију и способношћу да друштвене реформе врате у институције.

Корисне промене у политици и економији су болне и тешке. Оне се обично не јављају спонтано чак и у државама са већом кумулантом од Србије. Али нада да ће се промене заиста и десити никада не сме престати. Анализа стања и изводљиви предлози најбољи су начин да се демократски механизам корисно употреби. Ипак остаје питање: да ли политичари читају анализе и предлоге економиста?

Професор Економског факултета у Београду,
председник Савеза економиста Србије