Господствена дистанца Милана Гутовића

Снага и лепота глуме Милана Гутовића извирала је управо из његове господствене дистанце, како према животу, тако и према ономе што је било предмет његове глуме. А тај предмет своје глуме градио је тако да је увек имао разлог зашто се у датом тренутку живи. Гутовић је глумом давао одговоре себи, а самим тим је укључивао и друге да с њим заједно размишљају.

Ово су речи редитеља Дејана Мијача (1934- 2022), којима је описао глуму, сценску харизму и енергију драмског уметника Милана Ланета Гутовића (11. август 1946 ‒ 25. август 2021) у управо објављеној монографији у част овог, како кажу његови савременици, једног од најбољих и највољенијих глумаца на овим просторима.

Монографија о Милану Гутовићу уједно је 26. издање Удружења драмских уметника Србије, објављено у едицији „Добитници награде Добричин прстен за животно дело”, која је посвећена лауреатима овог најугледнијег глумачког признања на нашим просторима. Ауторка је Татјана Њежић.

– Они млађи који редовно гледају телевизијске програме, нарочито серије и њихове бројне репризе, за Гутовића ће рећи да је био један од највећих наших комичара. Времешнији љубитељи кинематографије с овим судом свакако ће се безрезервно сложити, али ће се присетити и његових одличних и убедљивих драмских рола на филму. Истог мишљења ће бити и они што су некада редовно походили театар. Позоришна критика, за коју иначе овај глумац није нимало марио, а то није ни крио или увијао у обланде љубазног незамерања, својевремено су констатовали да он у комедијама успева да пронађе елементе који његовим улогама дају драмску дубину, па и трагичке валере ‒ приметио је Александар Милосављевић уз напомену:

– Одмах по завршетку студија, Гутовић је заблистао. Као једна од „Бојанових беба” на велика је врата ушао у Југословенско драмско позориште, театар који је по моделу Московског художественог академическог театра формирао Бојан Ступица. Одлуку о оснивању потписао је Јосип Броз Тито. У ЈДП, дакле, није могао да уђе било ко. Па ни преко везе. А Ступичини критеријуми били су високи. Како и не би били када му је намера била да формира глумачку репрезентацију од глумаца из свих крајева тадашње Југославије. У њих се уклапао и Милан Гутовић. Бојан није погрешио.

Милан Гутовић играо је и код Ступице, Мирослава Беловића, Мате Милошевића, Боре Драшковића, Стеве Жигона, Љубише Ристића, Миленка Маричића, Паола Мађелија, Јежија Јароцког, Јагоша Марковића, Јижија Менцла…

Да Дејан Мијач није Гутовића сматрао одличним глумцем не би му доделио све улоге које је овај одиграо у његовим режијама. Исто је за овог глумца, истина у приватном разговору, тврдио и Љубиша Ристић, који је са Ланетом реализовао неке од својих важнијих представа, па и свој дипломски рад, славну „Бубу у уху”, представу у којој је Лане играо Камија Шандебиза.

Говорио је такође Ристић и да је Гутовић, не само најбољи глумац с којим је он радио него и да је наш далеко, бележи Милосављевић, најбољи глумац свих времена, да је у стању све да одигра. Баш све! Но, додао је Љуша, али... Могуће да је наличје енормног Гутовићевог талента још за његових студентских дана наслутила Огњенка Милићевић, професорка глуме на Академији за позориште, филм, радио и телевизију, где је у класи Миленка Маричића студирао и Лане. Својевремено је Огњенка причала колико је била запањена када је, водећи студенте глуме у Шведску, схватила да све време током путовања Гутовић у возу, лежећи на полици за пртљаг, чита стрипове. У Стокхолму, пред вратима славног Драматена, питао је професорку да ли може да не уђе. Добио је одобрење згрануте Огњенке, јер овај театар је био циљ екскурзије. Када је посета завршена, Лане је затечен, сећала се професорка, на клупи испред театра. Читао је стрип. Ипак, тврдила је Огњенка, Милан Гутовић је без сумње један од наших најталентованијих глумаца, али... Шта је могла да наслути искусна редитељка и професорка која се изузетно успешно посветила педагогији?

После сјајног почетка каријере и пошто се успоставио као један од наших најатрактивнијих и најтраженијих глумаца, оптерећен бременом славе и још већим теретом одговорности, почиње Гутовићево постепено дистанцирање од театра. У једном часу су се срећним могли сматрати редитељи који би успели да га наговоре да заигра у њиховим представама, мада ни након Гутовићевог пристанка нису могли да буду сигурни како ће се одвијати пробе и да ли ће премијера изгледати баш онако како су представу првобитно били замислили.

– Рецимо, на крушевачкој премијери „Лаког комада” Гутовићева интерпретација је учинила да текст представе нимало не личи на текст који је написао Небојша Ромчевић, но Даријан Михајловић је благовремено схватио шта се спрема, па је и свој редитељски концепт прилагодио ситуацији. Пример други. Бранислав Мићуновић је Гутовића ангажовао за главну ролу у представи Црногорског народног позоришта „Лажни цар” Мирка Ковача. Прича се да је све до генералних проба редитељ веровао да ће главни глумац, напокон, научити текст своје улоге, а када се то ипак није догодило, начинио је малу интервенцију: све време трајања представе, иза Гутовића је била, и с њим се кретала по позорници, суфлерка одевена у црне панталоне, смокинг и са халбцилиндром, држала је у рукама текст и „бацала” реплике протагонисти – присећао се Милосављевић.

У телевизијском интервјуу који је дао Тањи Петернек, на питање шта би још желео да ради у животу, Гутовић је одговорио да би то што би радио морало да подразумева мало контаката с људима, па је додао и да се, ето, испоставило да и као глумац може сам. А онда, на самом крају разговора, он каже и ово: „Моје понашање ме штити од симпатија многих људи.” Можда је тада Гутовић поручио да се уморио од људи, оних у позоришту. То је ваљда и био разлог што је у једном часу напустио глуму. Повукао се, живео усамљенички, пустио браду, узгајао козе…

Драгоцен допринос монографији Милану Гутовићу у част дали су својим текстовима: Радослав Зеленовић, Бранка Оташевић, Станко Црнобрња, Александар Милосављевић, Дејан Мијач, Јагош Марковић, Вида Огњеновић… Књига садржи и око 100 колор и црно-белих фотографија из позоришних, филмских и телевизијских Гутовићевих улога.