Право на истину

У рубрици Међу нама 16. октобра је објављен текст господина Миломира Миладиновића под насловом „Помирење или свађа”, којим се на неки начин коментарише моје писмо објављено 9. октобра.

Иако је моја превасходна намера у наведеном допису била да укажем на утицај идеологије Комунистичке партије Југославије, на исход борбе између покрета ђенерала Драгољуба Михаиловића и партизана под вођством КПЈ, господин Миломир Миладиновић се само делимично бавио овим текстом и питањима која сам покренуо. Поново се, као што је чињено деценијама од стране званичне пропаганде државе која је успостављена након Другог светског рата, бавио само покретом ђенерала Михаиловића и доказивањем да су то били „лоши момци” у том сукобу.

Сви ми који смо рођени и живели након победе комуниста у том рату били смо сведоци непрекидне пропаганде којом је доказивано да су поражени покрет, који је једини био легалан и легитиман, чинили домаћи издајници, сарадници окупатора, убице и кољачи. Комунистичка пропаганда преко уџбеника у школама, свих медија, уз помоћ књига, филмова и позоришних представа, успевала је да убеди добар део грађана Југославије у то да су предратни официри Југославије и српски сељаци који су углавном чинили овај покрет и који су се одметнули у шуме не би ли се борили за ослобађање постојеће државе, у ствари, убице и кољачи. Последице такве наопаке пропаганде могле су се осетити у ратовима деведесетих година прошлог века, кад су сви противници српског народа у овим ратовима говорили да су Срби четници, што је означавало нешто крајње негативно.

Ових дана огласило се Министарство спољних послова државе Хрватске, које је осудило подизање споменика ђенералу Михаиловићу зато што је реч о ратном злочинцу. Највећа иронија је када ово напише држава Хрватска, правни следбеник Независне државе Хрватске, која је починила један од највећих геноцида у Другом светском рату, чије тачне податке, на жалост, не знамо и која је и сама починила геноцид деведесетих година, кад је иселила неколико стотина хиљада Срба. Да ли су подржаваоци те комунистичке пропаганде бар данас свесни последица које су произвели за српски народ или би да и данас доказују нешто што нису успели да докажу за непуних 80 година? Да ли је Југославија икада објавила број цивила које су наводно убили четници, пошто бисмо само тим податком могли да процењујемо истинитост те пропаганде? Никад није утврђено ни објављено колико је грађана Србије страдало од стране комуниста из политичких разлога, а то је, по мом скромном мишљењу, много већи број и основни разлог зашто ми од 1945. године слабо баратамо истином и стварним чињеницама.

Покушај господина Миладиновића да помоћу прогласа краља Петра из септембра 1944. године доказује да је четнички покрет одбачен, неистинит је и непоштен. Краљ Петар није одбацио четнички покрет, него је позвао ђенерала Михаиловића да се његов покрет стави под команду маршала Тита, да се формира заједничка влада Тито-Шубашић и да се након рата одрже слободни избори. Наравно да је „демократа” Тито, у складу са својом идеологијом, изиграо владу у Лондону и краља Петра, али је исто тако чињеница да је краљ Петар, који је тада имао 21 годину, овај проглас дао под притиском западних влада, односно Велике Британије. Он је преварен и изигран јер је тада силама победницама из много разлога одговарало да на власт у Југославији дође комуниста Тито.

Господин Миладиновић је у свом тексту учинио видан напредак кад је напоменуо да само појединци из ЈВуО нису рехабилитовани, што би значило да није истина оно што је званична пропаганда ширила деценијама.

У сваком случају, позив аутора на помирење, а против свађе, делује разумно. Међутим, проблем је у томе што победници немају с ким да се мире, пошто су поражену страну, на овај или онај начин, уништили, односно отерали из земље.

Држави Србији и њеним грађанима потребни су истина, хуманизам, не комунизам и брига о сваком појединцу, али смо, нажалост, далеко од тога.

Владимир Слијепчевић,
Београд