Фестивалско кретање напред у будућност

64. СОЛУН

Солун ‒ Једноставност уметника је управо оно што потврђује његову величину и таленат, а управо такав – једноставан а велик је славни грчки филмски, али и позоришни глумац Димитрис Пјатас, којем је припала част да буде прави домаћин церемоније отварања 64. солунског фестивала.

 Захваљујући шарму и духовитости овог култног и обожаваног грчког комичара и сценом и гледалиштем владала је атмосфера оптимизма, додатно поспешена свешћу о ревитализујућој снази филма, али и самог фестивала који је за свој дом одабрао Солун још 1950. године (годину дана пре него што се Пјатас родио у Атини), да се ту шири и развија, трансформише и мења у сталним покушајима да задржи значај какав је некада имао на европској фестивалској сцени.

 О значају и будућности Солунског фестивала ових дана говорила је Елефтерија Танули, професор теорије филма на овдашњем Аристотел универзитету и председница УО, указујући на његов утицај, не само на сам град већ и на разгранату европску мрежу филмских стваралаца, продуцената, филмских професионалаца. Танулијева је истакла и да упркос кризи која прети биоскопима, али и све учесталијим политичким и економским кризама на светском нивоу, фестивали као филмска станишта остају и живљи и значајнији него икада пре, што није парадокс већ је „историја показала да у временима преокрета или значајних промена, фестивали, не само да опстају, не само да трају већ и цветају помажући у проналажењу решења”. Цитирајући реплику из филма „Ани Хол” Вудија Алена: „Филм је као ајкула, мора да се креће напред, иначе ће умрети”, професорка Танули је рекла и следеће: „Упркос страху и забринутости око будућности кинематографије у ово наше време, као историчар, уверавам вас да је кинематографија више од 120 година константно пролазила кроз кризе, стално је мењала форме и трансформисала се према потребама друштва, и то уопште није лоше.”

 Овогодишњи Солунски фестивал угостиће америчког редитеља грчког порекла Александра Пејна који стиже са новим филмом „Холдоверси” („The Holdovers”), италијанску диву Монику Белучи, којој ће бити уручена почасна награда „Златни Александар” и до 12. новембра биће дом за нешто више од 250 филмова из целог света. Међу њима су, као филм отварања – „Страс Додена Буфана” француског редитеља Тран Ан Хунга и као филм затварања „Опало лишће” Акија Каурисмакија, а оба су на овогодишњем Канском фестивалу освојили награде, али и 14 нових дела која се у главном такмичарском програму надмећу за награду „Златни Александар” и остала одличја. Једини српски филм ове године у Солуну је „Мој јутарњи смех” (из 2019) Марка Ђорђевића, који је одабран за приказивање у новоуведеном програму „Балкан – проширено” (?) којим је, на велику жалост многих, замењена дуговечна култна програмска целина „Балкански преглед”. Ново време носи ново бреме и тек ће се показати има ли нови програм праву сврху или ће се све завршити као бледа копија берлинског програма „Форум – проширено” на који у овом тренутку личи...

 Међу главним такмичарима је и филм „Нокти” грчког сценаристе и редитеља Христоса Никуа, са Кери Малиган у главној улози. Нику, познат по претходном филму „Јабуке”, сада приповеда о томе како понекад искуство заљубљивања може бити болније него да вам неко извуче ексер из пете на који сте нагазили. На „извлачењу” тог ексера као теста за проверу да ли је љубав права, Нику прати своју главну јунакињу Ану у коју се увукла сумња, појачана од тренутка њеног запошљавања на Институту љубави где тестира парове који желе да открију истину, али и упознавањем колеге Амира који делује као њена дуго тражена права половина. Кроз овакву причу Христос Нику се бави питањима потребе за валидацијом, што није модерна болест, али је уочљивија и готово горућа у свету у којем технологија теоретски пружа неоспорну сигурност. Бави се и питањем да ли је љубав мерљива и тако као целину нуди дубоко романтичан, меланхоличан, духовито дирљив и горко-слатки филм, са глумачком екипом која доприноси разбарушеној поетичности и правом филмофилском сну...

 Филмови, ретроспективе, такмичарске селекције, развојне иницијативе индустријског дела Агоре и мноштво паралелних догађаја, међу којима су и велике изложбе филмских фотографија, чини овогодишње 64. издање Солунског фестивала и значајним и узбудљивим. И пожељним за младе генерације филмских гледалаца којима је највише и посвећен овогодишњи фестивалски постер – рад визуелног уметника Василиса Селимаса, у којем је магични реализам спојен са дечјом перспективом на филмско стваралаштво, на фантазијски универзум у којем могу да бораве магична створења заједно са нематеријалним идејама на које често заборављамо...