Време у капсули

Солун ‒ Колико лепоте, нежности и хумора, колико памети и тематских важности може да садржи један филм, снимљен и да замисли и да забави публику? Одговор је најлакше пронаћи уколико се погледају „Холдоверси” („Thе Holdovers”), најновији филм грчко-америчког редитеља Александра Пејна, који је почасно представљен на 64. солунском фестивалу, а до српске публике ће стићи у дистрибуцији „Taramount filma”.

Радња филма у којем играју Пол Ђамати, Да’Вајн Џој и Доминик Сеса (не зна се ко је од кога бољи), одвија се на угледном америчком колеџу током божићних празника 1970. године, претварајући се из минута у минут у путовање самооткривања за три различита лика у критичном тренутку у њиховим животима. Оно што Пејн ствара је прелепа, истовремено дирљива комедија о односу између Пола Ханама (Пол Ђамати у улози за Оскара), уврнутог професора, омраженог и међу ученицима и међу наставницима и младог Ангуса Талија (одличан наступ дебитанта Доминика Сесе), паметног али непослушног ученика са тинејџерским „бубицама”. Однос у почетку непријатељски постепено почиње да се развија и мења током празника када њих двојица остају једини у кругу универзитета, уз друштво које им прави црна куварица Мери Ламб (веома добра Да’Вајн Џој Рендолф) која и иначе живи у подрумским просторијама универзитета. Нешто што почиње као својеврсна божићна бајка за целу породицу, Пејн претвара у критички коментар друштва и то не само оног из седамдесетих година прошлога века већ и овог данашњег – проблематичног, заглављеног у болу и губицима, огрезлог у класној и расној некоректности и у све већем јазу између (малобројних) привилегованих и (већински) експлоатисаних. Пејн то чини у створеној атмосфери која на тренутке подсећа на ону из оптимистичких филмова Франка Капре, стављајући елементе комедије и драме (уз драгоцене примесе и мелодраме) у праву равнотежу, заокруживши филм великом хуманошћу.

  Занимљиво, али ово је први Пејнов филм, у његовој успешној и награђиваној каријери („Грађанка Рут”, „Најважнији дан”, „Све о Шмиту”, „Странпутице”, „Потомци”, „Небраска”, „Смањивање”...), за који није сам писао сценарио. У разговору са публиком и новинарима Александар Пејн је објаснио да је идеју за овај филм добио пре неких 12 година док је гледао мало познати француски филм Марсела Пањола из 1935, а онда ју је изложио сценаристи Дејвиду Хемингсону са молбом да је разради и напише филмски сценарио. „Обучен сам и школован за редитеља, али да бисте били креатор и стваралац, ви и режирате, пишете, монтирате. Ипак, више волим режију”, изјавио је Пејн прокоментарисавши да је писање тежак и дуготрајан процес.

 Говорећи о идентитету филма, Александар Пејн је нагласио да му је лакше да говори о потребном процесу него о темама. „Редитељ је више заинтересован да реализује филм, да види како он добија облик. Уметност и процес режије су забавни делови”, рекао је он одговарајући потом и на питање о личном додиру у „Холдоверсима”.

– Када имате костур приче, додајете костур лика, смисао за хумор, смисао за драму, осећај страсти, осећај како се прича завршава. Тако филм постаје лични. Морате одвојити лично од аутобиографског. Овај филм је био више аутобиографски за Дејвида Хемингсона, који долази из тог света Нове Енглеске и интерната из тог периода. За мене је ово било лично само по својој осетљивости.

 Причајући о одабиру глумаца, Пејн је открио да је младог и веома талентованог Доминика Сесу пронашао на кастингу од 800 кандидата и да се он апсолутно наметнуо и издвојио. Што се тиче поновне сарадње за бриљантним Полом Ђаматијем с којим је снимао и „Странпутице”, Пејн је објаснио да је улога професора Ханама писана управо за њега. „Пол Ђамати је највећи глумац. Не постоји ништа што не може да уради. То је као да дате улогу Мерил Стрип или Лоренсу Оливијеу. Радознали сте да сазнате шта ће ново сјајно овај глумац извести, у новој улози и у лику за који унапред знате да ће се Ђамати у њему пронаћи и с њим се сродити. Он је заиста тако добар.”

 Одговарајући на питања из публике везана за филмове епохе, период драме и за носталгију коју они са собом доносе, Александар Пејн је био јасан: „Када отворите камеру, стављате време у капсулу, време стављате у флашу. Али политички, друштвено, културно, не знам како можете да осетите носталгију. Барем политички и друштвено тешко је осећати носталгију за било којим одређеним периодом. Уз све што се дешава у свету, све о чему размишљате јесте да ли ћемо икада живети у времену у коме можемо рећи да се свет креће у правом смеру...”