Луксуз је бити човек

Солун – Прослављена француска позоришна и филмска глумица Жилијет Бинош, председница Европске академије за филм и добитница најважнијих светских филмских награда, на 28. ТИДФ-у је лично представила своје редитељски дебитантско филмско дело, документарац „У – Ја у покрету”, који сада креће у редовну биоскопску дистрибуцију у Грчкој.

Обраћајући се публици у здању „Олимпион”, Биношева је рекла:

– Провела сам много месеци размишљајући о томе како да комбинујем овај материјал који је снимила моја сестра, редитељка Марион Сталенс, током извођења представе „У покрету”. Моја потреба да направим овај филм била је да публика бар мало доживи како је то бити у креативном процесу, што је веома мутно стање. Не знате куда идете, али настављате даље, јер имате уверење да ћете пронаћи место које тражите.

Овај њен редитељски деби, који се у оригиналу зове „У: Ја у покрету”, приказује Жилијетин креативни сусрет и сарадњу са познатим британским плесачем и кореографом Акрамом Каном, што се догодило 2007. године, када су се њих двоје упознали. Жилијет је желела да плеше, Акрам је желео да глуми и заједно су кренули на интензивно седмомесечно путовање како би створили сценску продукцију „У–Ја”, креацију вођену жељом, сукобом и помирењем. Ова критички призната представа је касније извођена широм света, а прошле године је од оригиналних снимака Биношева створила импресиван филм о чину стварања, у којем истражује универзални удар муње љубави на први поглед, замах страсти који превазилази културне и верске разлике и шта се од љубави дешава после. Овај филм Биношеве је позив на креативност у сваком облику изражавања, инспиративан приказ ослобађајућег преузимања ризика и поновног откривања себе.

Разговарајући дуго са публиком, легендарна француска звезда је говорила о аспектима истраженим у филму и како је доживела свој прелазак у режију.

– Постоји прича коју желим да поделим са светом. Не знам, али на неки начин осећам да инспиришем умове људи. То је циљ. Када је Роберт Редфорд дошао да погледа ову нашу представу, рекао ми је да би требало да снимим филм о томе и одмах сам осетила да је у праву и да ћу то урадити. Дакле, он је био тај који је осетио потребу, али одмах након тога сам се обавезала позитивно одговоривши на његово охрабрење. Нисам знала када ће се то десити, јер сам била веома заузета као глумица, а када волите оно што радите, веома је тешко искључити се и посветити две године свог живота нечему потпуно другом. Међутим, већ сам самој себи рекла „да”, и за мене су речи које излазе из наших уста конвенције, којих се морамо придржавати свим срцем и у потпуности. И знала сам на неки начин да је то важно искуство, јер је повезивање различитих људи увек занимљиво, долазимо из различитих светова. Плес и глума делују готово као контрадикторни светови, али покушај проналажења везе и новог начина повезивања ова два облика био је изазов, дужност – рекла је Биношева.

Говорећи о самим почецима стварања филма глумица је истакла да јој је било веома важно да у сам филм укључи и публику представе како би и она била део свеукупног процеса, а када су је упитали како је изабрала коначни материјал за филм, одговорила је:

– Режија је простор који остављамо публици да замисли, јер не можемо све да објаснимо. То су биле тешкоће, али сам задржала много лепих тренутака. Режија је избор и селективност у погледу онога што остављате. У разним кадровима које сам изабрала изгледам потпуно смешно, али нема проблема са тим. Као глумац и стваралац, морате понекад изгледати смешно, то је део процеса. А страх који се јавља је прави позив. Али када се ослободите страха, осећај је заиста диван.

Занимљиво је било чути њено искуство са уметношћу плеса и о вредности испробавања нових ствари.

– Било је то путовање за почетнике. И било је забавно, јер ми је показало да можемо да испробамо нове ствари. Понекад се не усуђујемо, јер се плашимо да ћемо бити осуђени или се плашимо да ћемо преварити себе или друге. Али ако имате веру и покушавате сваки дан, онда ће се десити лепе ствари, онда се можемо трансформисати. Заиста је луксуз бити човек, постоји трансформација у сваком од нас. И зато сам сматрала да је важно приказати овај филм – рекла је.

Из публике се могло чути и питање о вези између креативности и љубави, на које је Биношева понудила занимљив одговор:

– Предавање себе ватри стварања је најбоља ствар. Љубав је тако велика реч. Тражимо љубав и, наравно, можемо се заљубити. Када љубав дође, она нас изненади, то је нешто тако велико и морамо бити у стању да је прихватимо, то је оно што је омогућава.

Открила је и да се прва прича поменута у документарцу, о заљубљивању четрнаестогодишње девојчице у филм, догодила управо њој у тим годинама.

Радозналце је интересовало и зашто је за своје редитељско дебитовање одабрала жанр документарног филма и да ли ће за неки свој следећи редитељски пројекат одабрати ипак фикцију? Жилијет Бинош је на то одговорила:

– Не могу рећи да сам изабрала документарац, документарац је оно што је изабрало мене. Роберт Редфорд ме је на то навео и ево – урадила сам то. А што се тиче филма фикције, остајем за то отворена. Сам живот је фикција, па ћемо видети у будућности...

Иначе, Жилијет Бинош је у Солуну боравила и 2024. године, када је на новембарском фестивалу играног филма добила почасну награду „Златни Александар” за свеукупну глумачку каријеру, као храбри истраживач људских осећања и приповедач јединствених филмских прича. Биношева је и ову награду заслужила за све оно што је подарила у филмовима Кишловског, Халстрома, Ханекеа, Каракса, Кијаростамија, Годара, Кроненберга, Менголда и многих других познатих редитеља нашег доба којима је често била инспирација и муза.