„Одмор башибозука” биће изложен кад стигне у Србију

Јелена Медаковић, директорка Музеја града Београда, потврдила је у разговору за наш лист лепу вест ‒ вредно дело једног од наших највећих сликара Паје Јовановића (1859‒1957) под називом „Одмор башибозука” купљено је прекјуче за Музеј града Београда на аукцији у „Садебију” у Лондону и ускоро долази у земљу.

Ово уље на платну, димензија 68 са 60,5 центиметара (без рама 41 са 32,5 центиметара), како нам каже наша саговорница, плаћено је 240.000 фунти „на чекићу” (без пореза и провизија).

Процењена вредност овог дела нашег великана износила је између 70.000 и 100.000 фунти, али се очекивало да крајња сума буде већа јер се и 2018, такође у „Садебију” на аукцији нашла Јовановићева слика „Два башибозука испред капије”, почетна цена била је 150.000 фунти, а продата је за три пута већу суму. Претходно је 1999. његово дело „Укротитељ змија” продато у „Kристију” за око 168.000 евра. Треба додати и то да се Јовановић школовао и живео у Бечу и да је радио и стварао у Лондону па као такав додатно буди интересовање страних колекционара.

Мушкарац приказан на слици, односно башибозук, познат је као припадник нерегуларних пешадијских и коњичких војних снага османске армије, а што је и наведено у опису лота слике.

Какве су околности пратиле ову куповину и у каквом се друштву нашао наш Паја Јовановић?

Слика је понуђена у оквиру колекције оријенталне уметности и декоративних предмета и намештаја из 18. века из резиденције Белгравија у центру Лондона. Изузетни примерци оријенталне тематике познатих европских сликарских имена били су на аукцији уз нашег чувеног Јовановића, чија је слика била једна од најлепших и највреднијих међу понуђенима. Иначе, слику је породица Белгравија купила такође на аукцији крајем осамдесетих година прошлог века. Били смо за њу дуго заинтересовани јер и поред тога што имамо 211 дела Паје Јовановића у нашем музеју немамо ниједну слику из оријенталне фазе његове, а тој тематици он је посветио добар део свог опуса. Његова врло репрезентативна дела из ове фазе могу се наћи у разним светским приватним колекцијама.

Да ли је и колико било тешко изборити се за слику на самом надметању?

Стресно јесте било да се цео процес испрати без грешке јер су наше реакције на самој аукцији морале да буду муњевите али је најлепше када имате подршку какву смо ми овог пута имали. Она је стигла од председника Александра Вучића, министра финансија Синише Малог и министарке културе Маје Гојковић. Ова аукција је била за нас јединствено искуство, не само мени у мом професионалном животу него и мојим колегама, који су учествовали и све будно пратили. У тиму нас је било неколико, на више компјутера и више телефона, и то је трајало неколико дана, учествовали смо и у предаукцијским понудама. Ту смо видели како се креће интересовање за слику и могли донекле да предвидимо како ће се одвијати аукција.

За слику је иначе било заинтересовано и неколико наших колекционара.

Морам да им захвалим, са њима само били у контакту, они су се повукли у нашу корист, док смо са једним током целе аукције остали на вези да уколико дође до неких непредвиђених ситуација и будемо принуђени да можда одустанемо, он буде тај који би уместо нас слику купио. Јер сви смо се сложили да је слика изузетна.

Да ли постоји још нешто што је чини посебно важном?

Постоји. То је, између осталог, и каталошка слика, наведена у каталогу који је издао Народни музеј Србије и то је врло битно. Немају све слике једног аутора подједнаку важност за музејске колекције, али ова због тога има. Kаталошком делу овог типа место је у колекцији српског музеја, а најпре у колекцији Музеја Паје Јовановића, односно Музеја града Београда, јер он је поклоном сву своју заоставштину завештао управо Музеја града Београда. У њој је више од 650 предмета.

Када бисмо могли да очекујемо долазак слике у Србију и хоће ли је публика тада и видети?

Учинићемо све да она допутује што пре, прексиноћ смо добили и званичну документацију од „Садебија” и одмах улазимо у званичну процедуру са Владом Србије и Министарством спољних послова да бисмо нашли најбржи и најједноставнији пут за њен долазак. Свакако ће бити, кад стигне овде, брзо одмах и јавно приказана јер то је у интересу свих наших грађана. А и њима бих захвалила, бројним појединцима који су знали да смо били у увом подухвату и који су слали поруке подршке преко мрежа. У нашој збирци могли су да виде Пајине радове интимистичке, портрете и можда и најлепше његове актове и део пејзажа, али овај период, поновићу, врло популаран на светском нивоу, нису могли. На претходној аукцији 2018. нисмо учествовали, али сада смо задовољни што смо начинили подвиг.

Нестварни свет оријента

У питању је вредно и квалитетно дело из опуса који Пају Јовановића и карактерише поред националне тематике, а то је оријентално сликарство, каже о купљеној слици Игор Борозан, професор на Одељењу за историју уметности Филозофског факултета у Београду.

– Оно има све кључне одреднице његовог сликарства тог периода, а реч је о стварању представе имагинарног другог. Наиме, за разлику од свог професора и ментора на Бечкој академији Леополда Kарла Милера, који је био најцењенији оријенталистички сликар средње Европе тога периода и који је захтевао да се оријентално сликарство заснива на што стварнијем приказу, да то не буде фантазија из света Магреба, Блиског и Далеког истока и Балкана, уприличена за богате енглеске и француске наручиоце, Јовановић је настојао супротно. Већ од студија ступио је у контакт са енглеским трговцем слика Волисом и одлучио да приказује нестварни свет оријента, слободне и ласцивне жене и снажне и моћне мушкарце у имагинарном окружењу и топосима, на којима се мешају реалност и фикција – објашњава Борозан и додаје:

–У овом случају Паја аранжира једну сценичну, декоративну, костимографску представу у којој башибозук изгледа доминантно и претеће у једној фиктивној оџаклији, коју, попут још једног нашег великог сликара Ђорђа Kрстића, Јовановић самостално слика и означава као оријентално место одмора. Јовановић је иначе и путовао, истраживао арбанашка племена, био у Мароку, Египту… Са тих путовања он је и доносио предмете који се дају видети и на овој слици, попут наргила. Све је то проучавао верно и прецизно у складу са својим академским сликарством ‒ да се стварност идеализује али да ипак почива и на стварним елементима. Сви ти предмети се могу видети на његовој представи атељеа у Минхену. Тадашња мода оријенталног сликарства наравно није у вези само са Јовановићем, већ је та тематика била заступљена код енглеских и француских сликара, с тим што код њега нема нужног колонијалног дискурса, већ он ствара сцену која буди машту о свету који није дотакнут прогресом и технологијом.