Геополитика и национални интерес

У домаћој јавности преовлађује становиште да политички живот, колоквијално названих „малих” земаља, попут Србије, значајно одређују такозвани геополитички склопови. У том смислу, често се у јавном дискурсу препоручује политичко деловање, како у спољној тако и у унутрашњој политици, које на известан начин треба да буде усклађено са поменутим склоповима.

Обазирање на геополитичке склопове, међутим, није исто што и повиновање геополитичким интересима субјеката моћи у међународној политичкој арени. Ово повиновање би подразумевало, не само неку врсту политичке колаборације него и прихватање интелектуалног миљеа у коме су односи моћи задобили своје теоретско и етичко оправдање. Разлика обазирања и повиновања у том смислу може да се посматрати као дистинкција националног и колонијалног дискурса.

Синтагма „колонијални дискурс” води порекло из саморазумевања колонизатора као цивилизатора и еманципатора. Други, односно онај који треба да буде „цивилизован”, у том је смислу непризнат у својој другости, поништен у својој различитости. Та се другост поставља као супротност цивилизованости као некакво дилувијално стање. Овакав однос према другом је, како то истиче Цветан Тодоров, у суштини асимилаторски. Уз помоћ другог, асимилатор се легитимизује као субјекат, док истовремено асимиловани престаје да буде независтан.

У време процвата геополитике, крајем прошлог века, а после завршетка хладног рата, многи интелектуалци „малих” народа прихватили су колонијални дискурс као својеврсну историјску датост. То се у Србији очитовало у такозваном експертском мишљењу, чије трагове можемо да пратимо све до наших дана.

Ово експертско мишљење имало је у Србији од почетка и елементе колонијалног дискурса. У свакој анализи полазило се од постављених граничника, разумеваних као природне нужности које се не разматрају. Један од првих граничника који се некритички преносе из вредносног миљеа Запада, свакако је поглед на балканске народе као на недовољно цивилизацијски зрела друштва која тек треба да завреде признање од цивилизованијих народа. Ова тезу о недовољној развијености балканских народа, поједини интелектуалци и политичари прихватају као парадигму за друштвено деловање. На основу тога прихватају се и други граничници, а онда и непосредна упутства за политичке акције.

Када се данас пледира за беспоговорно прихватање политичких захтева Запада, или се домаће друштвене прилике мере оценама политичких тела моћних земаља, онда је ово „експертско мишљење” ништа друго до повиновање колонијалном дискурсу. Резултат овог повиновања нема само непосредне политичке последице. Наиме, прихватање колонијалног дискурса подразумева одустајање од политичког субјективитета.

У земљама источне Европе, које су после распада Варшавског уговора постале део Европске уније (а неке од њих и НАТО пакта), отпор колонијалном дискурсу очитава се као бујање десничарских партија. Притом, на делу је нова крајност. Као што се некритички приступа прихватању колонијалног дискурса, тако су овде такозване националне вредности узете изоловано од историјских прилика. У суштини, ради се о квазиисторијском потенцирању некакве аутохтоне културе, која се посматра као изолована у односу на дух времена, утицаје и посредовање другим културама. И ова је крајност присутна у домаћој политици, а свој највулгарнији облик проналази у срамним графитима који позивају на геноцид.

Обазирање на геополитичке склопове у контексту националног дискурса подразумева, на први поглед, настојање да се национални интереси у што је могуће већој мери остваре, што укључује и храбар отпор колонијалном дискурсу. Међутим, национални дискурс не подразумева изолацију, апсолутизовање такозваних националних вредности или анахроно затварање у етничке вредности. Ако то преведемо на језик дневне политике – заступање националног интереса подразумева отпор спољним диктатима и условљавањима, а да се притом а приори не одбацују вредности и императиви који владају у савременом свету. Зато је важна аргументована одбрана националних интереса, заснована на принципима које прихватају међународне правне и политичке институције.

На крају, будимо сасвим директни: политика коју актуелна власт у Србији предузима у одбрани националних интереса, пре свега када је реч о Косову и Метохији, представља аутентични национални дискурс, еманципован како од прихватања империјалног мишљења (колонијални дискурс), тако и од радикално десничарског одбацивања другог, инсистирања на некаквом идентитету који, такође, није посредован разликом. Уколико се удаљимо од медијске халабуке, кафанског надгласавања и парола дана, ако у миру промислимо о потезима актуелне власти, постаје видљива, не само принципијелна кохерентност него и рационална оправданост такве политике. Дакле, пре него што било ко заузме лични став према решавању косовског питања, треба да хладне главе промисли о потезима владе и председника Србије, да има у виду друштвене и економске интересе земље у којој живи, очување њене суверености, то јест политичког субјективитета, оријентацију у склопу геополитичких односа. Резултат таквог промишљања, уверен сам, резултираће широком подршком јавности поменутој политици.

Бивши народни посланик

Прилози објављени у рубрици „Погледи” одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листa