Неке истине се не могу сакрити

У изношењу неких чињеница некад није довољно позвати се на званичне одлуке и ставове највиших органа Комунистичке партије, који су званично и јавно објављени као платформа за деловање, него се то мора небројено пута понављати и доказивати. Зато сам приморан да одговорим на текст „Чињенице не значе увек истину”, аутора Слободана Зечевића из Крагујевца.

Прво: Назвати другом или другарицом некога ко заступа идеологију КПЈ није увредљив назив, јер то је било званично ословљавање међу члановима КПЈ, као и свих оних који нису чланови КПЈ. Покушало се једно време да се ти „други” ословљавају с „грађанин” или „грађанка”, али се од тога убрзо одустало, јер се тиме разводњавало ословљавање с друг и другарица.

Друго: Ако неко научно доказивање чињеница и извођење закључака назива „папазјанијом”, онда ту не треба трошити ни речи ни време, али ја морам, ради оних који читају лист „Политика”. Ко је завршио било коју високу школу код нас, а и у свету, учио је како се пише научни или дипломски рад, или неко истраживање, па је на многим факултетима имао и посебан предмет Методологија истраживања, које је сваки студент морао да се придржава приликом писања дипломског или семинарског рада. Ја се у раду увек држим научног приступа.

Треће: Уз изјаву да „чињенице не значе увек и истину” аутор наводи пример свог професора логике, којим поткрепљује своју тврдњу. Не знам о каквом је професору реч, али мој професор логике се држао уџбеника и програма, а не неких својих бисера.

Четврто: Што се тиче моје квалификације да су партизани били терористичка и мафијашка организација, то доказује сам начин њиховог преузимања власти у Југославији. Једини, легалан, демократски начин доласка на власт су демократски избори, а сви други начини преузимања власти су тероризам, па и устанком против власти. Власт се само добија на изборима. Познато је да је Тито већ 1943. на Другом заседању АВНОЈ-а, без избора, формирао нову државу Југославију и њену владу, Национални комитет ослобођења Југославије (НКОЈ), коју је касније под притиском Енглеске на Техеранској конференцији призната као савезничка држава. А посебна је прича како су после рата организовани избори у Југославији, с ћоравом кутијом и одузимањем права гласа свима који нису били за Тита.

Ради знања, треба прочитати биографије идеолога комунизма, где се истиче да су комунистички покрети одговорни за више сурових, диктаторских режима у 20. веку широм света. И да додам, тај покрет сматра диктатуру за легалан начин преузимања власти (диктатура пролетаријата).

Да је партизански покрет био терористички, произлази и из саме дефиниције (диктатуре пролетаријата), јер тероризам је незаконит и насилан начин наметања политичке, верске или идеолошке идеје, док је мафија организована криминална група појединаца, ван закона, која због свог интереса и добити подржава неки покрет, власт, или појединца.

Пето: Не знам у којем контексту сам ја поменуо бежање краља и владе из Југославије да би то било поменуто у овом одговору, али је непобитна чињеница да је то била легална влада тадашње Југославије. Да је избегла из земље и то је чињеница, али је и после капитулације војске Краљевине Југославије наставила преко својих јединица и команди да припрема борбу против окупатора. Тај покрет је званично, законски, изједначен с партизанским покретом и то не може да се оповргне.

Да појасним навод да је краљ изнео неко народно благо из земље. Краљ и влада се финансирају из државног буџета и пошто су трезори Народне банке Југославије били у Ужицу, краљ је узео део новца за издржавање рада ван земље и по ратном плану А, Б или Ц варијанте повлачио се преко Ужица за Сарајево, а онда преко Никшића за Каиро, а део за Лондон и том приликом авионом је изнео то наводно велико народно благо из земље (о чему има писаних података). Али је чудно да аутор не помиње колико су из тих трезора узели партизани. Пошто нису могли да носе то благо, део су закопали на Златибору код Јокине ћуприје и у Драглици, о чему постоје писани подаци.

Шесто: Чуди ме да аутор одговора није више простора посветио спасавању рањеника и заштити становништва од одмазде окупатора после партизанских напада на окупаторске јединице, и онда бежања, а остављања народа на милост и немилост окупатора.

Посебно је наивно у покушају одговора на мој текст писати о случају свог оца који је депортован у Немачку. Ова тема је много шира и важнија него појединачни случајеви, којих је било широм земље, али их је било и с друге стране.

На крају само да истакнем – неке истине се не могу сакрити, без обзира на жеље појединаца и уништавање доказа, поготово после истека ембарга и могућности приступа подацима. Зато сада имамо све више појединаца који пишу на ову тему, а који су све више под ударом противника тих истраживача и аутора.

Предислав Даничић,
професор у пензији, Ужице