Neke istine se ne mogu sakriti

U iznošenju nekih činjenica nekad nije dovoljno pozvati se na zvanične odluke i stavove najviših organa Komunističke partije, koji su zvanično i javno objavljeni kao platforma za delovanje, nego se to mora nebrojeno puta ponavljati i dokazivati. Zato sam primoran da odgovorim na tekst „Činjenice ne znače uvek istinu”, autora Slobodana Zečevića iz Kragujevca.

Prvo: Nazvati drugom ili drugaricom nekoga ko zastupa ideologiju KPJ nije uvredljiv naziv, jer to je bilo zvanično oslovljavanje među članovima KPJ, kao i svih onih koji nisu članovi KPJ. Pokušalo se jedno vreme da se ti „drugi” oslovljavaju s „građanin” ili „građanka”, ali se od toga ubrzo odustalo, jer se time razvodnjavalo oslovljavanje s drug i drugarica.

Drugo: Ako neko naučno dokazivanje činjenica i izvođenje zaključaka naziva „papazjanijom”, onda tu ne treba trošiti ni reči ni vreme, ali ja moram, radi onih koji čitaju list „Politika”. Ko je završio bilo koju visoku školu kod nas, a i u svetu, učio je kako se piše naučni ili diplomski rad, ili neko istraživanje, pa je na mnogim fakultetima imao i poseban predmet Metodologija istraživanja, koje je svaki student morao da se pridržava prilikom pisanja diplomskog ili seminarskog rada. Ja se u radu uvek držim naučnog pristupa.

Treće: Uz izjavu da „činjenice ne znače uvek i istinu” autor navodi primer svog profesora logike, kojim potkrepljuje svoju tvrdnju. Ne znam o kakvom je profesoru reč, ali moj profesor logike se držao udžbenika i programa, a ne nekih svojih bisera.

Četvrto: Što se tiče moje kvalifikacije da su partizani bili teroristička i mafijaška organizacija, to dokazuje sam način njihovog preuzimanja vlasti u Jugoslaviji. Jedini, legalan, demokratski način dolaska na vlast su demokratski izbori, a svi drugi načini preuzimanja vlasti su terorizam, pa i ustankom protiv vlasti. Vlast se samo dobija na izborima. Poznato je da je Tito već 1943. na Drugom zasedanju AVNOJ-a, bez izbora, formirao novu državu Jugoslaviju i njenu vladu, Nacionalni komitet oslobođenja Jugoslavije (NKOJ), koju je kasnije pod pritiskom Engleske na Teheranskoj konferenciji priznata kao saveznička država. A posebna je priča kako su posle rata organizovani izbori u Jugoslaviji, s ćoravom kutijom i oduzimanjem prava glasa svima koji nisu bili za Tita.

Radi znanja, treba pročitati biografije ideologa komunizma, gde se ističe da su komunistički pokreti odgovorni za više surovih, diktatorskih režima u 20. veku širom sveta. I da dodam, taj pokret smatra diktaturu za legalan način preuzimanja vlasti (diktatura proletarijata).

Da je partizanski pokret bio teroristički, proizlazi i iz same definicije (diktature proletarijata), jer terorizam je nezakonit i nasilan način nametanja političke, verske ili ideološke ideje, dok je mafija organizovana kriminalna grupa pojedinaca, van zakona, koja zbog svog interesa i dobiti podržava neki pokret, vlast, ili pojedinca.

Peto: Ne znam u kojem kontekstu sam ja pomenuo bežanje kralja i vlade iz Jugoslavije da bi to bilo pomenuto u ovom odgovoru, ali je nepobitna činjenica da je to bila legalna vlada tadašnje Jugoslavije. Da je izbegla iz zemlje i to je činjenica, ali je i posle kapitulacije vojske Kraljevine Jugoslavije nastavila preko svojih jedinica i komandi da priprema borbu protiv okupatora. Taj pokret je zvanično, zakonski, izjednačen s partizanskim pokretom i to ne može da se opovrgne.

Da pojasnim navod da je kralj izneo neko narodno blago iz zemlje. Kralj i vlada se finansiraju iz državnog budžeta i pošto su trezori Narodne banke Jugoslavije bili u Užicu, kralj je uzeo deo novca za izdržavanje rada van zemlje i po ratnom planu A, B ili C varijante povlačio se preko Užica za Sarajevo, a onda preko Nikšića za Kairo, a deo za London i tom prilikom avionom je izneo to navodno veliko narodno blago iz zemlje (o čemu ima pisanih podataka). Ali je čudno da autor ne pominje koliko su iz tih trezora uzeli partizani. Pošto nisu mogli da nose to blago, deo su zakopali na Zlatiboru kod Jokine ćuprije i u Draglici, o čemu postoje pisani podaci.

Šesto: Čudi me da autor odgovora nije više prostora posvetio spasavanju ranjenika i zaštiti stanovništva od odmazde okupatora posle partizanskih napada na okupatorske jedinice, i onda bežanja, a ostavljanja naroda na milost i nemilost okupatora.

Posebno je naivno u pokušaju odgovora na moj tekst pisati o slučaju svog oca koji je deportovan u Nemačku. Ova tema je mnogo šira i važnija nego pojedinačni slučajevi, kojih je bilo širom zemlje, ali ih je bilo i s druge strane.

Na kraju samo da istaknem – neke istine se ne mogu sakriti, bez obzira na želje pojedinaca i uništavanje dokaza, pogotovo posle isteka embarga i mogućnosti pristupa podacima. Zato sada imamo sve više pojedinaca koji pišu na ovu temu, a koji su sve više pod udarom protivnika tih istraživača i autora.

Predislav Daničić,
profesor u penziji, Užice