Језичке недоумице оних који уче српски језик

Говорницима којима српски језик није матерњи није увек лако да науче како правилно говорити, читати, слушати и писати. У самом језику постоје недоумице које имају и они којима је он матерњи језик, а камоли они којима није.

У свом „Речнику језичких недоумица” српски академик, универзитетски професор, филолог и колумниста Иван Клајн дефинише их као „тешкоће и дилеме које се јављају при свакодневном изражавању”.

У раду „Морфолошке језичке недоумице у српском језику”, рађеном 2019. године за потребе Филолошког факултета у Београду, анализирани су случајеви сусрета говорника српског језика с групом изабраних морфолошких језичких недоумица које се тичу искључиво именица. Пореде се случајеви када су у питању говорници којима је српски језик матерњи с онима када су у питању говорници којима је српски други језик. За потребе рада, урађено је истраживање које се састоји из (за ту прилику састављеног) упитника који је попуњавало по 20 представника из сваке групе и анализе резултата који су, том приликом, добијени. Посебна пажња посвећена је анализи литературе, то јест упоређивању добијених резултата с објашњењима и решењима која су у њима дата (или не), а која се тичу морфолошких језичких недоумица које су тема рада.

Позивајући се на онај део рада који говори о томе, приказујемо неколико недоумица које имају говорници којима је српски други језик.

Код којих именица је вокатив једнине једнак номинативу

Језичко осећање је битан фактор утицаја на познавање језика. Недоумице које су се појављивале код говорника којима је српски други језик вероватно су последица такозване преучености, то јест познавања свих наставака за вокатив, али мешања њихових употреба.

На пример, они кажу Николе, зато што помисле да се лексема Никола мења као регуларна именица мушког рода.

Mогу ли се допустити облици као Крушевцем, пријатељем, Андрејем, иако се противе правилу о -ом кад је у последњем слогу основе вокал е и које све именице могу имати -ом (пешкиром, престижом) иако у последњем слогу основе не стоји е

С једне стране, литература за говорнике којима је српски други језик није довољно обрадила то питање. С друге стране, можда долази до фактора преучавања.

Аутори се труде да сваки изузетак објасне, илуструју примерима, али тиме вероватно корисницима, нарочито ако се они не баве примарно српским језиком, и отежавају проналажење одговора. Кориснике често занима један одређени пример, па траже конкретно њега или њему сличан како би аналогијом дошли до решења. Такође, када су у питању градови, говорници се често ослањају на то како становници тог града изговарају.

То није најсрећније решење. На пример, иако је град Крагујевац у зони где се говори дијалекат који је узет за основицу, говор његових становника је подложан различитим утицајима. С друге стране, говорници који долазе ван Србије посматрају ову лексему као обичну именицу чије им значење и културолошки контекст није толико блиско.

Kод којих именица на тврде консонанте множинско проширење ев (а не ов) представља једину допуштену могућност, а код којих постоји и факултативна варијанта са ов (курсеви, носеви, шутеви, млазеви, мразеви итд.) и статус множине каменови (камени) уз чешћи колектив камење

Говорници се двоуме између додатног слога -ов, односно -ев и наставка -и. Након детаљнијег прегледа литературе за обе групе испитаника, може се претпоставити да се баш због присутности и -ови/ -еви и -и у уџбеницима често греши.

Множина од именица типа пуце, туце

Номинатив множине може представљати прилично велики проблем. У литератури је највише заступљена именица дрво, затим именица камен, да би именица туце била скоро необјашњена. Недоумице које говорници имају умногоме су мотивисане знањем свих наставака које постоје за множинске падежне облике и њиховим мешањем.

Номинатив кћи/кћер, мати/матер

У литератури за говорнике којима је српски други језик се називи за ова два родбинска односа појављују у лекцијама које имају за тему родбинске односе или се не баве уопште, осим као случајно одабране лексеме за потребу задатака. Најфреквентнија је лексема мајка, а затим кћерка или ћерка. Ипак, у сталном комуницирању с говорницима којима је српски матерњи језик, они могу да чују све варијанте.