Дело за пример

Недавно сам кренула на дружење с пензионерима Савског венца. Од тачке А –„Политика” до тачке Б – „Кућа цвећа” возим се тролејбусом број 41. На стајалишту где треба да изађем стоје три аутомобила које возач тролејбуса мора да заобиђе. У намери да се приближи ивичњаку стајалишта, видевши да се са штапом припремам за излазак, возач довози возило до ивичњака, али премашује стајалиште за два до три метра. Стао је на безбедно место. Отворио је излазна врата, али истовремено и врата за возача и истрчао испред мене. Помислих да је опет квар на троли, као што се десило одмах иза „Политике”. Пружио ми је своју руку и упитао: „Хоћете ли право, лево или десно?”, „Десно”, рекох, сасвим збуњена. Говорила сам му, по шаблону, речи захваљивања, док ме је он брижљиво изводио на платформу десно. Остадох збуњена неочекиваном пажњом, посебно начином указивања пажње. Окретох се некако и видех – тролејбус одлази. А име? Име возача? Како да му захвалим? Што га не упитах за име?

Прелазим улицу и лагано се спуштам ка тачки Ц – кући пензионера новог удружења Савски венац. Обузетој чином среће, долази ми у главу име возача, који ме је 8. новембра у 13 часова и десет минута, испред „Куће цвећа”, усрећио. Заиста, усрећио. Возач тролејбуса са линије 41 се зове – човек. Ретко име у ово време, али зато име вредно хвале. Носи га момак из ове приче. Мене је усрећио, а верујем и све путнике из возила, који су били сведоци овог дивног геста.

Требало би да мајке ово име дају својој деци, име човек. Ово име има будућност и може нашу земљу да учини поносном. Нека ова прича учини да се име овог возача умножи, како би сви постали – људи.

Славка Недељковић,

Нови Београд