Дискретни шарм рамондиног дома

Ниш – На двадесетак километара по изласку из Ниша, трасом некадашњег „царског” или „цариградског” друма, стиже се у Сићевачку клисуру. Са обе стране су стене и гребени, између њих протиче Нишава, мало изнад реке је железничка пруга, а над пругом магистрална саобраћајница. Од природних лепота и оног чиме је људска рука оплеменила ово подручје застаје дах.

Од 2000. године Сићевачка клисура има статус парка природе, због геоморфолошких карактеристика и екосистема које чине јединствене биљне и животињске врсте. Овде расту две рамонде – Сербика и Наталија. Професори Природно-математичког факултета Универзитета у Нишу аргументовано тврде да ове изузетно ретке биљке могу да се нађу и у оближњој Јелашничкој клисури, која је на путу од Нишке Бање према врховима Суве планине. Као што је познато, овај цвет-феникс, ендемит централног дела Балканског полуострва, симбол је Дана примирја у Првом светском рату, то јест Дана победе, како се 11. новембар назива и празнује у нашој земљи.

Осим две рамонде, клисура је и дом жалфије, мајчине душице, хајдучке траве, кантариона и клеке. И фауна је богата и разноврсна. Подручје је препуно зечева, лисица, јазаваца, кртица и видре, а може се наићи и на шакале и дивље мачке. Постоји и читав мали свет корњача, а од змија су заступљене шарке, смукови, поскоци и белоушке.

Недавно је спомеником културе проглашена и Хидроелектрана „Сићево”, једна од првих пет у нашој земљи. Овај статус завредела је због свог историјског значаја, лепоте објекта и чињенице да је у њој сачувана опрема из времена када је почела да ради. Налази се на путу према манастиру Света Петка, а хидроцентралу карактерише велика покретна брана и два и по километра дугачко акумулационо језеро. Од када је подигнута 1909. није прекидала рад, у функцији је и данас. Од првог дана почива на принципу Теслине трофазне струје.

Кроз Сићевачку клисуру пролази пруга која је железничка „жила куцавица” Европе – од Лондона, преко Париза, Београда и Ниша води до Софије и Истанбула. Сићевачка је после Ђердапске најдужа клисура у нашој земљи.

А лепоту природе и градитељства употпуњују манастир Свете Петке Иверица у Островици и манастир Свете Богородице у Сићеву, као и недалеко од њих и манастир Ваведења Свете Богородице.

Сићевачка клисура дефинитивно спада у оне делове Србије чије су лепоте истражене, али су за многе и даље непознаница. Уместо по драгуљима које скрива у својим недрима, деценијама је више знана као саобраћајна „црна тачка”. Време је да се таква слика промени и да природна и градитељска богатства, каква се ретко где срећу, постану препознатљив симбол Сићевачке клисуре.