Ћутање СУБНОР-а

СУБНОР Србије се понаша као берберин из бајке „У цара Тројана козје уши”. Берберин из бајке је тајну о царевој телесној мани закопао у земљу. Зова, која је из те земље изникла, открила је тајну о царевом хендикепу. СУБНОР је истину о НОБ-у похранио у бетонске одаје, али из бетона никад није израсло ништа што би истину открило. Не желим да верујем да ниједан члан Председништва СУБНОР-а не чита једине праве новине, „Политику”. Још горе је ако неко од њих чита, а не реагује на прекрајање историје, вређање и минимизирање тековина НОР-а.

Оглашавали су се представници Колегијума Авнојевског форума „Ј. Б. Тито”, Војноисторијског архива и Друштво за истину о НОБ и Југославији. У септембру 2016. године објављен је фељтон чији су аутори Благоје Граховац, Антун Милетић, Јово Радовановић и Горан Бабић. Аргументовано и истинито они су оспоравали Закон о изједначавању партизанског и четничког покрета, донесен 2004. године. Њихово дванаестогодишње кашњење с изношењем истине критиковао сам у писму, које је у овој рубрици објављено 14. септембра 2016. године. На исту тему 12. децембра 2019. објављено је моје и друго писмо, под насловом „Зашто СУБНОР не реагује енергичније?”.

Међутим, ни после тога није се нашао нико да јавно и званично демантује неистине о антифашистичком, партизанском покрету, који неки аутори називају злочиначким, мафијашким и окупаторским. У томе се (у листу „Политика”) истичу професори Предислав Даничић из Ужица и Крсто Бојовић из Новог Сада. Њихови ставови о партизанима, комунистима и четницима су њихово право, али како протумачити последњу реченицу у тексту господина Бојовића од 9. новембра ове године, која гласи: „Размислите на коју страну ћете стати”? Је ли то позив на поделе или на некакво једнострано, српско јединство?

Слично њима пише и господин Владимир Слијепчевић из Београда (9. октобар и 7. новембар ове године). Једно од његових необичних питања гласи: „Да ли је Југославија икада објавила број цивила које су наводно убили четници?”. На друштвеним мрежама је доступан податак о четничким злочинима. А о партизанским? Ниједна муслиманска мајка није заплакала за цивилном децом ради партизана.

На све ово и праву поплаву рушења и девастирања споменика палим борцима из Другог светског рата, а откривање споменика, мурала и других обележја ђенералу Дражи у Србији и Републици Српској, СУБНОР гледа сасвим благонаклоно.

Гледао сам филм о учешћу четника у акцији спасавања око 500 савезничких пилота 1944. године. Истакнути филмски радници Радош и Дарко Бајић снимили су филм „Хероји Халијарда”. Када бих гласао као гледалац, дао бих следеће оцене: чисту десетку Радошу Бајићу и академику Душану Ковачевићу за сценарио, Дарку Бајићу за режију, Жарку Лаушевићу („Сунце му жарко”) и Петру Божовићу за глуму. Међутим, не бих им дао пролазну оцену за избор пута (преко Сарајева), којим су имали намеру да филм номинују за „Оскара”. Требало је да знају да Бошњаци, од Дрине па до Уне, „добијају оспице” и од самога помена имена Драже Михаиловића. Нису они заборавили да су његови четници 1941/43. у Подрињу побили око 10.000 муслиманских цивила, а заједно с четницима Павла Ђуришића још око 9.000 у местима Фоча, Чајниче, Прибој, Пљевља и Бијело Поље.

Сцене о братоубилачком рату, у којима се глава породице Јовић (Ж. Лаушевић) ломи код слања тројице синова на три стране, и падање оштећених авиона, вратиле су ме у моје детињство, из којег сам запамтио сличне ситуације. У дизању устанка (27. јул 1941) у Дрвару и Петровцу учествовали су мој стриц Жарко (носилац партизанске Споменице 1941) и тетак Урош, који је 1942. отишао у четнике. Те године најстарији брат (Саво) је кренуо у четнике, а други (Милан) у партизане.

У јесен 1944. године изнад нашег села (Колунић испод планине Оштрељ), појавио се заостали авион чудног звука. Само што је и трећи пилот искочио, летелица се сурвала према земљи. Пала је на петровачко поље, неколико километара од Петровца, у којем су били Немци, а пилоти су се спустили близу шумарка Кадињача, где су били партизани. Из Петровца су кренули Немци, али су партизани били ближи и бржи да у шуму склоне и пилоте и себе. Тако сам и ја (кад сам био мали), од 2.000 пилота које су спасли партизани, уживо видео спасавање наведене тројке.

Светко Латиновић,
Каћ