Борба за помирење

Када сам недавно написао текст, који је 16. октобра објављен у рубрици Међу нама под насловом „Помирење или свађа”, имао сам циљ да коначно завлада слога међу Србима и да се не делимо на „оне или ове”. Међутим, нисам наишао на разумевање господина Владимира Слијепчевића, баш као што ме нису разумели ни кад сам написао текст под насловом „Неслога штети Србима и Србији”, објављен у „Политици” 22. септембра 2020, у којем позивам навијаче Партизана и Црвене звезде да навијају за свој клуб, али да се не бију између себе.

Повод за поновно обраћање је текст господина Владимира Слијепчевића под насловом „Право на истину”, објављен у рубрици Међу нама 7. новембра, из којег издвајам неколико делова.

Легитимност и легалност ЈВуО престала је одлуком краља Петра да се иста, бићу конкретан „стави под команду маршала Тита” или стручно речено „препотчинио је” Титу и као таква је само бивша. Уосталом, ако је и до тада била антифашистичка, нека се наведе једна битка од 1942. године до краја рата коју је ЈВуО водила против окупатора и резултати те битке. Што се тиче помирења, „победници немају с ким да се мире, пошто су поражену страну уништили, односно отерали из земље”. Јесу и протерани, али заједно за заједничким непријатељем, окупатором.

Остајем и даље доследан борац за помирење, јер нас поделе оптерећују и данас, кад је Србија у опасности. Још једном посебно истичем да су партизани и припадници ЈВуО били Срби, као што су и навијачи Партизана и Црвене звезде Срби.

Миломир Миладиновић