Више од пет хиљада гладних

Међународни дан борбе против глади обележен је јуче у установама социјалне заштите, а на неколико пунктова волонтери Црвеног крста и запослени у народним кухињама делили су бесплатне оброке најугроженијим суграђанима. Према подацима градског Секретаријата за социјалну и дечију заштиту, шест пута недељно, у 28 народних кухиња, 5.655 суграђана долази по бесплатни ручак. Програм народних кухиња финансира се из градског буџета, а предузеће "Лидо" припрема и разноси храну.

На територији општине Палилула подели се дневно 340 оброка, а у расподели учествују и волонтери Црвеног крста.

– Ручак који добијамо радним даном углавном садржи месо, а средом и петком је без меса. Корисници добијају и 300 грама хлеба, колач, јабуку или сок. Суви оброк подразумева кувано јаје и конзерву месних прерађевина – рекла је Биљана Стојковић, секретар општинске организације Црвеног крста Палилула.

Њихови волонтери спремили су јуче за социјално угрожене војнички пасуљ, а запослени из четири београдска ресторана, "Романтика", "Шест топола", "Ужице" и "Нишава", припремили су укупно 100 оброка. На менију су биле чорба од поврћа, бечка шницла и салата, а запослене у Месној заједници "Савски венац" направиле су колаче.

– Акција ових градских ресторана веома се допала нашим корисницима. Било је дирљиво видети их како су се дотерали, изабрали своје најбоље одело и дошли да ручају у ресторану – рекла је Драгица Кљајић, стручни сарадник за социјалну делатност Црвеног крста Србије.

Број сиромашних у Београду вероватно је већи од оног који бележе званичне статистике. Наиме, многи се стиде да обедују у народним кухињама, или да поднесу захтев за ову врсту социјалне помоћи.

– Људи дођу код нас изговарајући се да само желе да помогну у подели ручка, а онда стидљиво и да их нико не види ваде шерпицу из торбе да им сипамо топли оброк. Као да нису свесни да је то наша срамота, а не њихова – каже Биљана Стојковић.
Ј. Беоковић

--------------------------------------------------------------------------

Свака кутлача зрно љубави

Милка Стојановић (87), волонтерка Црвеног крста, већ педесет година сервира храну социјално угроженима. Сваког радног дана у народној кухињи код "Липовог лада" она смирено са осмехом на лицу подели више од 200 оброка, а јуче је због Светског дана борбе против глади радила продужено.

– Свакодневно долазе људи који нису на списку и траже храну. Никада их не одбијам. Трудим се да им објасним како да се пријаве за бесплатне оброке. Понекад дођу изнурени од глади. Кажем им реч утехе, помогнем ако се лоше осећају, али их и изгрдим ако не оперу судове у које сипам храну. У понедељак, Зоран С. (60)  пао је у несвест поред казана, јер претходног дана није јео. Уплашила сам сe за њега, али освестио се пре него што су дошли доктори Хитне помоћи – каже Милка Стојановић.

Кад остане вишак хране, што се често дешава, Милка је подели породицама. У њену кухињу долази и неколико самохраних мајки. Њима је, како каже, најтеже, па им излази у сусрет колико је то могуће. По оброке за себе и децу, од којих најмлађе има мање од годину дана, дошла је и Софија Р.

– Годинама се хранимо овде. Храна је више него добра. У противном је не бих узимала за своју децу. Квалитет се није променио ни кад је плаћање оброка од Црвеног крста преузео град – каже она и додаје да је госпођа Стојановић често обрадује поклонима. Софија Р. нема стално запослење и принуђена је да ради по кућама, кад јој то обавезе према деци дозволе. Кад не стигне да на време дође по оброке, Стојановићева је увек сачека.

Радмила Р. се већ 15 година храни у Народној кухињи. Изгубила је све чланове породице, па јој је госпођа Милка, са којом је вршњакиња, једина утеха. Открива да је надимак Милке Стојановић међу онима који редовно долазе у кухињу "Мајка Тереза." – Добила га је због доброте и сјаја у очима. Има оно нешто у себи што даје снагу људима – каже Радмила.

Први пут, по бесплатан, кувани оброк дошао је и Слободан С. Како тврди, после 20 година рада за стругом изгубио је посао. Будући да није имао новца да плати кирију, остао је без стана.

– Данас сам прочитао у новинама да се овде дели бесплатна храна. Нисам знао да постоје народне кухиње. Пасуљ нисам пробао, али мирише да душу поврати у живот – каже он смејући се.

Милка му објашњава да на Врачару, где је пријављен, нема народне кухиње, као и коме да се јави, па да може сваки дан да једе кувано.

– Волим да помажем људима. Уживам у свом послу и радићу док год ме држе ноге – каже Милка Стојановић скидајући кецељу. Радни дан за њу још није готов, тек је чекају послови код куће.
С. М.