Андерграунд сликарство Ђилета Марковића

У престоничком простору Галерије Рима пред нама је увек занимљив Срђан Ђиле Марковић. Реч је о изложби његових најновијих радова, насталих током 2022. и 2023. године, који задржавају аутентични језик Марковићевог фигуративног сликарства, формираног у контексту београдске андерграунд сцене током последње две деценије 20. века, а чије је основно стилско упориште у америчком андерграунд стрипу шездесетих година. На тај начин, како истичу из ове галерије, уметник наставља да у савременом контексту развија социјалну тематску усмереност свог сликарства, као и ангажовани став кроз иронијски и сатирични приказ наличја друштвене стварности.

Овом поставком, која траје до 25. децембра, Марковић чини и искорак у односу на тродеценијску праксу – најпре прочишћењем платна и његовим растерећењем од детаља, тежећи ригидности векторске илустрације и пажљивом наношењу боја до готово технолошке прецизности, док колорит постаје загаситији, као последица „начина на који данас, када су нам очи у непрестаном контакту са паметним телефонима, рачунарима и ТВ екранима, видимо боје, а њихова рекламна агресивност се више не чини новом и изненађујућом, већ је део наше свакодневице”, наводи се у каталогу изложбе.

Задржавајући алтернативну позицију и сензибилитет андерграунд сликарства, Марковић тежи разобличавању социјалних архетипова, који сваком новом кризом испливавају на површину друштвене реалности. „У времену постистине, које већ дуго није новум, стварност све више поприма одлике симулакрума у којем је тешко и наслутити обрисе реалног, при чему се Марковићеве слике јављају као увеличавајуће стакло, које јасније указује на скарадне облике живота који нам, услед ’препоседованости’ стварношћу, промичу и коначно губе из вида”, каже Софија Ж. Миленковић, историчарка уметности.

Срђан Ђиле Марковић (Београд, 1959) дипломирао је сликарство на Факултету ликовних уметности у Београду 1988. године, где је и магистрирао 1991. године. Прве изложбене наступе бележи 1987. године, на Октобарском салону и самосталној изложби у Галерији Студентског културног центра у Београду. Приредио је више самосталних изложби у Србији. Учествовао на бројним колективним изложбама међу којима се у последње две деценије издвајају изложбе у Музеју савремене уметности – „О нормалности” (2005) и „Град: место идентитета” (2023).

Добитник је награде из Фонда Милош Бајић (1988), прве награде за сликарство на ликовној манифестацији Пролећни анале у Чачку (2010) и Златне палета УЛУС-а (2010). Марковићева дела налазе се у колекцији Музеја савремене уметности у Београду, затим Музеју Цептер у Београду и другим приватним колекцијама. Живи и ради у Београду.