Филмски језик је моје оружје

20. МАРАКЕШ

Дубравка Лакић

Маракеш – После дужег времена поново на великој филмској сцени могуће је видети прослављеног руског сценаристу и редитеља Андреја Звјагинцева. Та сцена, наравно, није у Европи, у којој се руски уметници већ дуже бојкотују, већ на 20. Маракеш интернационалном фестивалу, на којем је Звјагинцев дочекан као радо поново виђени гост.

Управо је на овом фестивалу својевремено била приређена и ретроспектива његових награђиваних филмова „Елена”, „Повратак”, „Без љубави” и „Левијатан” (два последња, осим освојених награда у Кану, била су номинована и за Оскара), а сада током сусрета са Звјагинцевим за „Политику” сазнајемо и то да се после опоравка од тешких компликација од прележаног ковида 19 (био је дуго хоспитализован 2021. године) преселио у Париз. У мароканској башти хотела „Мамунија” открио је и да ће нови филм, под називом „Јупитер”, почети да снима следећег пролећа у Шпанији и Француској и да као копродуцента има и једну америчку продуцентску кућу. Такође, открива да ће радити са својом уиграном екипом, са сниматељем Михаилом Кричманом и сценографом Андрејем Понкратовим са којим је сарађивао и на „Левијатану” и на филму „Без љубави”.

Хоће ли то бити политички оријентисан филм?

То ће бити прича о обрачуну руског олигарха са суровом реалношћу будућности његове породице. Радња „Јупитера” је смештена у наизглед непробојан свет ултрабогатих и биће извесна врста истраживања моћи и корупције. То је веома модерна прича која надилази данашњи политички контекст. Природа апсолутне моћи је универзална тема и кроз ову призму можемо гледати на било који културни пејзаж или историјску еру.

Знате да је Србија једна од ретких европских земаља која није увела санкције Русији? Реците ми шта мислите о данашњој ситуацији?

Углавном се трудим да не улазим у контекст било какве политичке реторике, штавише, да будем искрен, нисам баш превише у томе. Поготово као синеаста, а не специјалиста, не могу да се похвалим да разумем неке замршености политичког система, па и наших односа са Србијом. Знам само да Срби у Србији имају веома позитиван став према свим политичким и друштвеним покретима, не знам како да их другачије назовем. То је све што знам о томе. Никада се нисам упуштао у ове теме само зато што имам тако глупо својство, а то је перфекционизам.

Перфекционизам?

Да, перфекционизам ме спречава да одмах снимим филм. Треба ми много времена да дођем до циља, сваку појединост разрађујем веома пажљиво и детаљно и зато је мој мозак једноставно окупиран само једном ствари, а то је: уметност, креативност, филм. Мало ме је занимала политика, поготово донедавно. Веровао сам да је то нечија област интересовања и ма колико ме то трауматизовало, мало ме све то занимало. Време, то је област која ме занима, и схватио сам да нећу моћи да појмим све што се крије иза пропаганде, лажи, истине и свега тога. Било је немогуће схватити све те ствари. Једноставно, нисам спреман да улазим у све те територије.

Увек сте тако уздржани?

Није реч о томе, него о следећем: иако би се у мојим филмовима могао наћи неки политички аспект или контекст, или нека врста реторичких фигура које се односе на политичко тело нашег руског начина живота, то је једноставно диктирало моје посматрање, моје лично запажање за које никоме не одговарам. Ово је моје око, мој поглед, моје запажање. Верујем да оно што видим јесте и оно што могу да изразим и одразим.

Нисте од оних којима су политичари блиска категорија?

Стручњаци, политичари, „ми смо политичари”, „стручњаци”. Реторика. Политичар. Сам политичар. Али, мени је врло лако да се претворим у папагаја који једноставно понавља исту мантру, као што се неко из опозиционог крила одлично нашалио, а можда узгред да добијем и с друге стране, јер постоји и обострана пропаганда и та реторика: „Ја сам за све добро и против свега лошег.” Па, толико је очигледно да једноставно не треба да се понавља свима. То је све. Једноставно ме не занима да гледам у овом правцу.

Је ли то нека врста ескапизма?

У политичком аспекту, исправна ствар је деловати, а не причати. Само не желим да причам о томе, јер је безброј речи већ изречено и све о истој ствари. Људи заправо не жртвују ништа, ма колико своје животе стављали на олтар борбе. Сви остали у сали седе и коментаришу: „О да, како је ово страшно.” Или, напротив, заузимају другачији став. То јест, или причаш или глумиш. Понекад нисам спреман да глумим. Налазим своје оружје или свој рат на другом фронту. Дајем изјаве у сликама, својим филмским језиком.

Изненадило ме да су у Европи као „колевци цивилизације” увели бојкот руских интелектуалаца, уметника, санкције против редитеља и филмских стваралаца. Шта ви на то кажете?

То је страшно, не можеш ништа да кажеш. То је као када сви падају неселективно. Ово је нечитљивост, ово није могуће. У суштини, то је дискриминација. Дискриминација на основу националности. Тако ја то видим. Јер ако сте Рус, ако говорите руски, онда не морате да снимате филмове, а и ми нећемо гледати ваш филм. Или, не треба да пишете романе? Да, веома је чудно. И не знам шта да радим са овим и шта да о томе мислим.