Ратна драма, ратни водвиљ

„Било би тешко снимити филм о овом рату. Сви исто изгледају, истим језиком говоре...”, део је монолога који у једном тренутку изговара београдски доктор на испомоћи на ратишту (глумац и продуцент Светозар Цветковић), а с којим сценариста и редитељ Горан Марковић, можда и најпрецизније у филму „Турнеја”, исказује свесност тежине посла којег се дохватио и то после пристојне историјско-временске дистанце.

И за љубав и за рат је потребно минимум двоје, мада је сасвим могуће и једно и друго радити „у тројку”. То је, нажалост, и доказано током ратова у Југославији, конкретно – у Босни, јер о том рату је у овом филму реч, а на Марковићу је било да се определи како ће о томе казивати, свестан чињенице да свака страна има неку своју истину. И определио се. За политичку коректност, за што равноправније третирање све три стране у сукобу: и српске и хрватске и муслиманске. С тим, што су шамари српској страни нешто снажнији, и самим тим болнији. Али, није ли уосталом пристојно прво погледати себе, завирити у сопствено зло, па тек онда критиковати и осуђивати туђе?

И док доктор, отупелог погледа, по ко зна који пут заредом одсутно пере руке од крви, јер му тако налаже подсвест у којој је дубоко ипак нотирано да се трагови и мирис смрти никада посве не могу отклонити, Марковић уз помоћ њега резимира, не само апсурдност и ужасну трагедију једног времена, већ и сав бесмисао рата уопште.

Да би овако тежак садржај филма учинио доступним и разумљивим и домаћим и иностраним гледаоцима, Марковић се опредељује за форму трагикомедије, уз помоћ које му је било најефикасније да пренесе поруку и уједно забави публику на прилично неконвенционалан начин. Овакав поступак, додуше, није само Марковићева специјалност, већ је то терен по којем најчешће корачају наши аутори, али и редитељи из региона.

У најкраћем, Марковићев трагикомични роуд филм о слабостима људи и хаотичности рата, посвећен је његовим родитељима– глумцима (Оливери и Радету Марковићу), јер је управо њихову професију употребио као спроводник свеколике ратне драме и људске мизерије и комичности.

Чланови једне београдске позоришне трупе, охрабрени могућношћу да на брзину организованој турнеји, „тезги” у ратом разореној Српској Крајини 1993. године, у време најгоре инфлације у Србији зараде по коју девизу, крећу у авантуру која ће их заувек променити.

Намера им је да обневиделе мештане опкољених села, исцрпљене припаднике разноврсних оружаних снага (војници ЈНА, борци локалне Територијалне одбране, „Бели орлови”, „Тигрови”...) и рањенике, забаве извођењем Фејдоове „Бубе у уху”, али им домаћин „предлаже” да хонорар поклоне Колу српских сестара, а репертоар промене у нешто патриотскије (Стерија), што би подигло морал војницима на нестабилним линијама фронта.

Тада све креће наопако, и наивна, и потпуно несвесна дружина глумаца, који су читав живот и иначе попут неодрасле деце, без помоћи возача Ђуре (децентан а моћан Славко Штимац), почиње да лута залеђеном шумом, између српских, хрватских и муслиманских линија, на сваком кораку се суочавајући са опасностима и смрћу, непрестано оптужујући вођу турнеје Станислава (изврстан Тихомир Станић, уједно и продуцент), за сав чемер с којим се суочавају.

Детињастост, лежерност и наивност самољубивих глумаца уваљује их у тешке невоље, али их истом мером из невоља и вади. Но, једно је сигурно: ниједан од њих није способан да побегне од оног што око себе види, сви се на овом путу и исказују и мењају. И заводник Лале (упечатљива улога Гордана Кичића), и од алкохола обневидели Жаки (громада од Јосифа Татића), и Мишко (добро одмерени Драган Николић који заправо игра самог себе), и огорчена Соња, глумачки секс-симбол једне генерације и бивша Жакијева жена (драмски импресивна Мира Фурлан) и студенткиња глуме која је „ускочила” у турнеју жељна свог простора (глумачки моћна Јелена Ђокић).

И узалуд ће Лале у наступу искреног беса и понижења, док их Хрвати терају да „чисте” минско поље, узвикнути: „Ја нисам Србин, ја сам глумац!”. Од припадности нацији у рату се не може побећи, чак и ако си и Талијин миљеник, потпуно за рат незаинтересован, за његов почетак ниси крив, нити си у могућности да га зауставиш. За своју националну припадност сносиш свој део одговорности, кроз глумачку игру и дијалоге, поручује Марковић.

Фурланова и Ђокићева блистају, а филму посебну моћ и снагу дају глумачки перформанси Бранимира Поповића који тумачи лик муслиманског капетана (све емоције су сабране у очима овог врсног црногорског глумца), Војислава Брајовића као „ратног хушкаша” – помпезног песника Љутића, Емира Хаџихафизбеговића као локалног српског моћника и профитера Данила, Сергеја Трифуновића који је, јасно је то и без потцртавања певањем Цецине песме „Кукавица”, у улози лидера „Тигрова” Аркана...

Хаотична атмосфера и сва суровост рата, прилично су уверљиво реконструисани на свим нивоима и сви технички елементи у овом филму су добро укомпоновани. Уосталом, Марковић је око себе окупио проверени тим. Ту је сценографски бард Вељко Деспотовић, иза камере сигурно око Радослава Владића, костимограф Љиљана Петровић, композитор Зоран Симјановић, чија ренесансна музика доприноси свеукупном утиску да је филм „Турнеја”, повремено и прави ратни водвиљ.

Нема шта, Горан Марковић је направио сасвим добар филм. Окупивши сјајне глумце и искусан ауторски тим ишао је на сигурно, не упуштајући се у велике ризике. Заправо, остварио је сан да сними филм према сопственом истоименом драмском комаду, који је премијерно био изведен још 1996. године у режији Милана Караџића. Штета што тај сан Марковић није досањао много година пре. Или, барем годину пре Оскара за „Ничију земљу” Даниса Тановића. Тада је био млађи, сигурно и снажнији и храбрији, а и свеукупан ефекат филма би био још бољи и моћнији.