Концерт у част Василија Мокрањца

Концертом у Коларчевој  задужбини у Београду реномирани Симфонијски оркестар РТС-а придружио се синоћ обележавању 100 година од рођења једног од најзначајнијих српских композитора Василија Мокрањца. Диригент Александар Којић управљао је оркестром, а солисткиња на виолини била је Катарина Уде. Публика у Коларцу имала је прилику да чује „Лирску поему”, најпознатије оркестарско дело Василија Коларца, али и његову „Прву симфонију”. На програму синоћњег концерта био је и чувени „Концерт за виолину и оркестар, у Ге дуру” Јозефа Јоакима. Публика је аплаузом наградила протагонисте овог прворазредног музичког догађаја.

Василије Мокрањац дао је свестран и трајан допринос српској музичкој уметности, култури и педагогији. Рођен у породици музичара, рано је показао дар за музику. Дипломирао је клавир у класи Емила Хајека и композицију у класи Станојла Рајичића на Музичкој академији у Београду. После педагошког рада у музичким школама „Јосиф Маринковић“ и „Мокрањац“ у Београду, године 1956. постаје доцент на Музичкој академији, да би 1965. Био изабран за ванредног, а 1972. за редовног професора композиције. Од 1962. до 1965. био је председник Удружења композитора Србије. За дописног члана Српске академије наука и уметности изабран је 1967. године, а за редовног члана 1976. године када је добио и Седмојулску награду за животно дело.

Композиторски опус Василија Мокрањца обухвата пет симфонија и друга дела за симфонијски оркестар, концертантну, камерну и солистичку музику, као и радио-драме и велики број партитура позоришне и филмске музике. Композиције за соло клавир Василија Мокрањца настајале су у дугом временском периоду. У првој стваралачкој фази настају „Тема са варијацијама“ (1947), „Етиде“ (1951–1952), „Две сонатине“ (1953–1954), „Фрагменти“ (1956) и „Шест игара“ (1950–1957). У другој стваралачкој фази (1958–1972), тежиште Мокрањчевог композиторског рада је на симфонијској музици, да би се после 15 година паузе вратио соло клавиру у трећој стваралачкој фази (1972–1984), када настају његова значајна остварења: циклуси „Интиме“ (1973), „Одјеци“ (1973), „Пет прелудијума“ (1975) и последње довршено дело, „Прелудијум“ (1984).