Светионик знања Топлица

Прокупље – Само неколико дана пред објаву мобилизације због аустроугарске анексије Босне и Херцеговине (којој се у Прокупљу одазвало 3000 добровољаца) краљ Петар Први донео је указ којим одобрава пензионеру Зарији Хаџи-Арсићу да „може у Прокупљу отворити и о свом трошку издржавати непотпуну четвороразредну средњу школу“. Већ 12. октобра, 34 ученика првог разреда почело је да похађа наставу. Пред њих су стали: Јован Митровић, први директор, наставници Радивоје Караџић и Јелена Ђорђевић, као и свештеници Јефта Радосављевић и Најдан Ђокић. То је био почетак прокупачке гимназије, која управо сутра навршава сто година постојања, а јубилеј ће бити обележен разноврсним програмом и подсећањем на овај топлички светионик знања и родољубља.

Међутим, како рече историчар Радоје Костић, некадашњи ђак и професор ове гимназије, њој је најтрајнији споменик подигао Тихомир Живковић, који је у монографији на више од 500 страница описао готово све кроз шта је гимназија прошла током века своје просветне и васпитне мисије у овом делу Србије. Живковић је, такође, један од успешних ученика прокупачке гимназије, а био је и њен директор. Зато не изненађује што је монографија „Сто година прокупачке гимназије” пребогата документима, сведочењима и записима о школским данима и потоњим животним путевима прокупачких гимназијалаца. Ко год је био ученик ове гимназије, макар само и једно полугодиште, нашао је место у овој књизи. Па и они који су, на било који начин, са том школом имали везе, што монографију чини својеврсним водичем кроз стогодишњу историју Топлице.

Аутор истиче да је почетни период праћен тешкоћама у обезбеђивању и наставника и простора за рад. Школа је почела да ради у ондашњој грађанској основној школи (саграђена крајем 19. века и данас је основна школа). Зидање посебне зграде за гимназију почело је тек пред Други светски рат, а завршено после њега. Заслуге за то, свакако, припадају и Добривоју Стошовићу, Топличанину који је пре рата био министар просвете, а потом и грађевине. Простор је и данас један од највећих проблема ове школе, јер га дели са Средњом медицинском школом.

Друга потешкоћа, сазнајемо из монографије, била је настојање да непотпуна гимназија прерасте у осморазредну, што се догодило, такође, тек пред Други светски рат.

Многи ђаци прокупачке гимназије су постали истакнуте личности српског и југословенског јавног живота. Огњан Ракић, један од првих свршених гимназијалаца, који је постао угледни адвокат, основао је Фонд „Добрила Ракић“ за помоћ најбољим ђацима, а његов школски друг Јован Првуловић заветовао свој дућан школи. Срески лекар и затим министар здравља Алекса Савић основао је фонд из кога се додељивало тада великих 50.000 динара за најбољи тематски рад.

Гимназију у Прокупљу похађали су и недавно преминули академик Војин Шуловић, професор и политичар Драгољуб Мићуновић, глумци Драгутин Добричанин, Братислав – Бата Грбић, Душан Јанићијевић, Михајло – Пљака Костић, браћа Урош и Саша Гловацки, па ТВ редитељ Звонко Симоновић, писци Душан Милачић, Миодраг Шијаковић, Миливоје Марковић, Раде Војводић, Иван Ивановић, сликари Милош Гвозденовић, Градимир Петровић, Мирослав Лазовић, вајар Драган Дробњак... У књизи су и записи о бројним научницима, судијама, посланицима, министрима, а дат је и попис свих наставника и матураната, као и републичких првака у знању српског језика, историје, математике, физике, хемије, биологије, латинског језика, у рецитовању, глуми и другим областима, у којима су прокупачки гимназијалци осветлали образ својој школи.