Европа и свет против здраве хране

Већ дуже време сведоци смо начелних изјава и тежњи, на међународном нивоу, које говоре у прилог неопходности здравије климе на планети, укључујући и планове најважнијих мултилатералних организација и институција, да се у догледној будућности већем делу човечанства обезбеди и здрава храна. Њена производња морала би да буде заснована у условима здравог земљишта, здраве воде и здравог ваздуха.

Данас, међутим, ове лепе и хумане жеље све више постају само илузије. Зашто? Пре свега зато што основни мотив актуелне светске, европске, па и појединачне, националне производње хране – јесте профит. Навешћу неколико примера глобалних мера и акција које иду против здраве хране.

Први пример. Европски парламент недавно је одбио предлог уредбе о заштити биља, односно о смањењу употребе хемијских средстава (пестицида) на њивама и воћњацима за 50 одсто до 2030. године. Зашто? Зато што су удружења пољопривредника била оштро против тога, с образложењем да би им таква мера знатно смањила приход (профит). Одмах се намеће питање: да ли и ко онда треба да води рачуна, на добробит читавог човечанства, о глобалној заштити животне средине, укључујући наше здравље, али и здравље наше деце? Другим речима, да ли се Европа и свет само декларативно боре за те хумане циљеве, док се у пракси веома мало или никако супротстављају незајажљивим апетитима својих корпорација у области производње хране, за остваривање максималних профита. Ако је за малу утеху, поменути Европски парламент је, опет недавно, усвојио предлог измене прописа о амбалажном отпаду, с циљем да се сва амбалажа за паковање хране може рециклирати или поново користити. Тек предстоји борба с националним владама земаља чланица да се ова корисна иницијатива оствари у пракси. Посебно би било корисно да се забрани и сама продаја веома лаких пластичних кеса у паковању хране. Ако се не варам, таква забрана већ постоји у САД.

Други пример. Светска организација за заштиту природе (односно Светска фондација за природу – ВВФ), невладина организација основана 1961. године, одржала је недавно у Најробију (Кенија) трећу рунду преговора о проблему пластичних материјала као великог загађивача животне средине, укључујући и амбалажну пластику. Упркос томе што је више од 100 земаља желело да подржи забрану и постепено укидање најштетније врсте пластике, богате земље, односно оне с петрохемијским интересима, блокирале су такво решење. Преговори се настављају у Отави (Канада), с циљем да се до краја 2024. године оствари глобални споразум о пластици. Да иронија буде већа, сам ВВФ наводи у свом документу да производња хране може да задовољи потребе свих људи на Земљи. Ипак, скоро трећина те хране се никад не поједе, док истовремено скоро милијарда људи гладује. Храна коју користимо и прерађујемо долази директно из природе. Производња хране има највећи негативни утицај на планету(!?). Производња, дистрибуција, управљање храном и њеним отпадом угрожавају дивље животиње широм света, нетакнуту природу и саму планету.

Најзад, трећи пример. Светска трговинска организација (СТО), по свему судећи на издисају, наводно настоји да уведе одговарајући систем квалитета за прехрамбене производе који су предмет међународне трговине, али то опет, наравно, важи једино за стандарде квалитета који одговарају само произвођачима хране у богатим земљама.

Младен Обрадовић,
Београд