Пази, опасност!

„При сваком раду употребљавај заштиту очију”, „Једно стабло хиљаде шибица, једна шибица хиљаде стабала”, „Не загађујте ваздух и воду”… Са оваквим и сличним упозорењима исписаним на алуминијумским таблама или кутијама шибица свако од нас сусрео се бар некад у животу. Владимир Перић, посвећени сакупљач заборављених предмета, представио је на изложби „Намењено – замењено” у галерији Културног центра Београда графичка решења инспирисана колекцијом старих кутија шибица. Оне су произведене у чувеној фабрици „Долац” код Травника, која је запошљавала више од 200 радника. Основана је 1901, постоји и данас, али је приватизована и ради с десетак радника. Графике представљају увећане етикете с кутија шибица на различитим, углавном средњоевропским језицима из друге половине 20. века.

Изложен је и део колекције алуминијумских плоча с натписима упозорења познатим из фабричких хала.

Владимир Перић (1962) мултимедијални је уметник присутан на савременој уметничкој сцени већ четири деценије. Под псеудонимом Талент представљао је своје радове у периоду од 1986. до 1996. године, затим излаже у оквиру групе Talent Factory 2006. године, када настаје његов „Музеј детињства” и други радови које излаже под својим именом. Добитник је Политикине награде за ликовну уметност из фонда „Владислав Рибникар” за изложбу „Made in Yugoslavia” (2006). Био је представник Републике Србије на 55. бијеналу ликовних уметности у Венецији (2013). За рад „Карантин за птице” (2020) добија награду Галерије „Надежда Петровић” у оквиру 30. меморијала у Чачку.

Познато је да је ваше уметничкo стваралаштво темељено на тражењу, прикупљању и контекстуализовању старих, нађених „бувљачких” предмета, у великој мери опет, инспирисаних светом детињства. Овог пута привукли су вас неки други визуелни садржаји којима би заједнички именитељи били опасност, упозорења, забране... Колико је и како ова промена условљена временом које сада живимо?

Велики проценат мојих радова је ослоњен на реди мејд (ready made) или на нешто што сам назвао аранжирани реди мејд. Постоје у мањем броју и радови које „градим од нуле”. Али некада се понашам и као кустос музеја или уредник неке публикације, тј. представљам одабране ауторе и њихове радове са својим уметничким рукописом. Актуелна изложба у Ликовној галерији КЦБ спада у такву продукцију. И раније сам с времена на време излагао радове који садрже опасност: У Златном оку, у Новом Саду, сви зидови галерије били су прекривени трњем, на Цетињу, у Његошевој биљарди, био је изложен рад „У случају опасности разбити стакло”, тераријум са шест живих поскока, чекићем и плочицом из аутобуса на зиду. Текст на плочици је уједно био и назив рада. У Уметничком павиљону „Цвијета Зузорић” био је изложен рад „Киша”. Састојао се од испаљених пушчаних и пиштољских зрна, сакупљаних у Сарајеву, непосредно по окончању ратних сукоба. А по речима Јурија Крпана, управника галерије Капелица у Љубљани, једини рад који није од полиције добио дозволу за постављање у серијалу „Опасност” биле су моје скулптуре од пластичног експлозива повезане на детонатор. Изложба у КЦБ још једна је у низу оних које садрже опасност.

Део изложбе чине радови инспирисани цртежима на кутијама шибица. Где сте налазили ове кутијице, одакле су, колико дуго сте их сакупљали? Опишите нам процес рада.

Филуменија је назив за сакупљање етикета с кутија шибица, кутија шибица и самих шибица. Још као мали дечак сакупљао сам празне кутије шибица. Упоредо с попуњавањем албума „Животињско царство”, расла је и колекција кутија шибица, али само оних на којима су биле представљене животиње. Прошле су две деценије паузе од оваквог колекционарства, а онда, изненада, мој друг Зоран Божовић поклонио ми је своју колекцију филуменије. Поново сам се загрејао за сакупљање етикета с кутија шибица и у континуитету то радим преко тридесет година. Куповао сам их на бувљим пијацама где год да сам путовао, сајмовима антиквитета, интернет аукцијама, а и добијао сам читаве колекције од колега које посустају… Највећи број етикета је од домаћих и европских произвођача, али има их и из свих крајева света.

Из обимне колекције филуменије издвојио сам само оне које упозоравају на опасност, које сугеришу шта је исправно понашање у саобраћају, безбедносни савети за хигијену, апеловања да се деца држе под надзором одраслих, инструкције за руковање опасним машинама итд. Потом следи скенирање у високој резолуцији, припрема за штампу, врхунска штампа на платну у aрт-зони, каширање на дрвене табле, бушење рупа, размештање по галерији, куцање хиљаду ексера и уз велику помоћ супруге и полућерке, поставка је била спремна за публику.

Који су натписи и прикази на прикупљеним кутијама шибица вама били најинтересантнији, најлуциднији?

Најинтересантније су ми илустрације које приказују децу у разним ситуацијама, тренутак пре инцидента. Већина ових изузетних илустратора и графичких дизајнера, данас заборављених и анонимних, стварали су велика уметничка дела у малом формату.

Колекција шибица домаће производње је, између осталог, и симбол једне прошле, нестале земље заглављене у приватизацији и транзицији. Каква осећања у вама буде такве чињенице?

Свака, али баш свака колекција артефаката из „расклопљене државе” сећа нас на то да је било радника, истинских мајстора, да је било оних који су водили бригу о заштити на раду, да је било рада. И несреће су се дешавале, али нису биле наша свакодневица. Хиљаде и хиљаде значака и привезака за кључеве сведоче да је постојала индустрија, пољопривреда, култура, наука, уметност. Данас увозимо јабуке из Чилеа.

Други део изложбе чине алуминијумске табле такође с натписима упозорења на опасност. Колико је њих било тешко наћи и шта нам оне поручују?

Галерија је била тесна да удоми колекцију табли које упозоравају на опасност и сугеришу процедуре приликом рада. Зато је изложен само део колекције. Сакупљао сам их по напуштеним фабрикама, котларницама, куповао на бувљим пијацама, а налазио сам их и у напуштеној војној касарни у Земуну, спремној за рушење.

Зашто се изложба зове „Намењено – замењено”?

Првобитни план је био да буде изложен мој типографски опус. То је подразумевало веома компликовану поставку и исписивање дугачког текста од предмета који имају изглед слова, металних и пластичних уломака и фрагмената индустријског отпада, а и многих других фрагилних елемената органског порекла. Сваки елемент, или слово, захтевао је посебан и деликатан приступ, па би се време инсталирања продужило, а због паралелне припреме неколико изложби, то није било могуће, па сам одустао од плана А. На срећу, наслов изложбе је могао бити употребљен и за резервну поставку, тј. план Б.

У тексту каталога Маја Станковић позива се на веома популарну књигу Георгија Господинова „Временско склониште”? Да ли сте читали ову књигу? Она је релативно скоро објављена, па претпостављам да је дошла само као надградња онога што сте нам ви исприповедали на изложби.

Веома сам задовољан текстом Маје Станковић па само помињање ове књиге у тексту каталога сматрам позивом да је прочитам. Мада, како време пролази, све се више окрећем прошлости. Надокнађујем оно што сам пропустио да погледам од филмова, у потрази сам за музиком коју нисам слушао, бавим се археологијом властитих колекција, полако одустајем од нових технологија и тенденција у савременој уметности. Претраживање прошлости ме чини срећнијим од маштања и ишчекивања будућности.