Љубите у Суџоу, једите у Гуангџоу

Један штапић ухватите кореном палца, а други кажипрстом и средњим прстом и – открићете укус и мирис Кине. Кинези су прошле године, према новинској агенцији Синхуа, направили рекордне 63 милијарде дрвених штапића за јело.

У исто време Кинези су постали рекордери и по потрошњи тестенине. Кина је 2007. године била највећи потрошач резанаца: у свету је поједено 66 милијарди паковања инстант тестенине, од чега 28 милијарди у Кини. Усисали су, наиме, 4,6 милијарди паковања резанаца више него претпрошле године.

 Смртна казна за неукусна јела

Уз сваки оброк Кинези обично поједу неколико чинија пиринча или резанаца. Иако су резанци традиционално јело на северу, а пиринач на југу, са појачаном миграцијом становништва та регионална подела полако нестаје.

Кинези имају шаљиви савет: Живите у Хангџоу (град са најбољим положајем, на реци Јангце), љубите у Суџоу (најлепше жене), једите у Гуангџоу (најукуснија храна) и умрите у Луџоу (најквалитетније дрво за сандуке).

По општој оцени гастронома, Кина има најразноврснију кухињу у свету. Статистичари су израчунали, а Синхуа пренела, да у Кини постоји 13.140 врста јела.

Према кинеским обичајима, кисела јела једу се у пролеће, горка лети, љута у јесен, слана зими, а слатка – увек.

Вештине кинеског кулинарства потичу још из времена династије Сја, која је владала пре 4000 година. Документи сведоче да је у то доба већ постојао протокол исхране и да је наредна династија Шанг у припремању јела користила низ зачина.

А пре много векова, Конфучије је, тврде историчари, захтевао од кувара да храну исецка на комадиће, што је остало до данас као правило. Обавезан је био и контраст у јелима: меки и глатки састојци комбиновани су са тврдим и хрскавим.

Храна се припремала брзо, на пари, да би се сачувала природна својства, укус и мирис. И најскромнији обед мора се састојати од неколико јела. Тачније – колико људи за столом, толико јела, плус једно посебно укусно, гласи кинеско правило.

Најомраженија кинеска царица Ци Си имала је обичај да за неукусна јела кажњава куваре одсецањем главе. Владала је 60 година и пред смрт 1909. године уступила је место Пу Јиу, последњем кинеском цару, који је тада имао само три године.

У Кини данас има пет милиона професионалних кувара. Јела се припремају на безброј начина, мада су се искристалисале четири главне кухиње у којима доминирају четири укуса: сечуанска (љуто), кантоншка (слатко), шандоншка (слано) и ђијангсушка (слано и слатко).

У кинеским јеловницима има и низ бизарности које су проглашене за „ефикасне афродизијаке”, о чему сведочи и недавна афера медвеђих шапа. Према агенцији Ројтерс, руска царина запленила је камион са товаром од готово 800 медвеђих шапа, које је требало да буду прошверцоване у Кину, где се користе за припремање веома цењених егзотичних јела „која имају исцелитељску моћ”.

У Кини се поједе и најмање 10.000 тона змија годишње, тако да неким врстама прети истребљење, упозорила је Синхуа, констатујући да Кинези традиционално верују да месо, крв и жуч змија јачају мушкост.

Пуно змија користи се и за кинеске тонике и ликере, а многе од оних које се поједу у ресторанима на цени су због наводних чудотворних својстава. Змије се, иначе, служе у ресторанима широм Кине, посебно на југу.

Бројни дегустатори живе у убеђењу да и кувана ајкулина пераја помажу против умора, депресије и амнезије. Супа од морског пса представља, уосталом, незаобилазно јело на традиционалним кинеским венчањима јер има, верују Кинези, моћ исцељења.

Ритуали у чајџиницама

Кинези се последњих година масовно враћају и традицији пијења чаја: у Пекингу, Шангају и Хонгконгу из дана у дан ничу нове чајџинице где се чај служи ритуално, као у стара времена.

Чајџинице су места где се Кинези окупљају, ћаскају, читају новине и гасе жеђ. Седе за малим столовима и стрпљиво чекају да испред њих ставе усијани чајник, док миришљава пара испуњава просторију. Зелени чај заузима царско место међу безброј врста кинеских чајева. Он је најздравији, тврде Кинези.

Пун чајник врелог напитка, јаког укуса и зеленог као жад, дуже траје ако се полако густира у пробраном друштву. Кинези воле опуштену атмосферу у чајџиницама, где се стално окреће точак свакодневних прича.

Напитак горког укуса сипа се у плитке порцеланске шоље без дршки и затим поново врати у чајник. Циљ овог поступка јесте да се шоља угреје и да чај буде јачи.

Кина просечно произведе 650.000 тона чаја годишње. Цене на велико крећу се између 30 и 6.000 јуана за килограм. Најскупља је специјална врста сезонских чајева који се справљају од лиснатих пупољака. Да би се добио килограм оваквог чаја (који кошта 6.000 јуана – око 720 долара) потребно је, кажу стручњаци, најмање 40.000 пупољака.

А шоља чаја у Кини може се платити неколико јуана или, у зависности од врсте чаја и рејтинга чајџинице, чак 500 јуана. Кинези, наравно, не желе чај да мењају за кафу, мада се на огромном тржишту недавно појавио нов производ: чај са укусом кафе.

Кафа, наравно, није потпуна новост на кинеском тржишту – пила се пре Маове револуције 1949. године у градовима који су дуго имали контакта са западним цивилизацијама, али је после доласка комуниста на власт – брзо нестала.

Током отварања Кине према свету и обновљеном упливу страног културног утицаја, кафа је постала симбол модерног, западњачког стила живота. Чувена америчка кафетерија „Старбакс” никла је чак и усред пекиншког Забрањеног града.

Ипак, убедити 1,3 милијарде Кинеза да напусте хиљадугодишње навике и да чај замене кафом представља велики изазов, али и огромну шансу трговаца.

У Кини је данас све у складу вештог бизниса и брзог згртања новца. Време се не мери као некад, стрпљиво и полако – шољама попијеног чаја.